CASOPIS REPUBLICKE AGENCIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

Postoje brojni modeli koji se primenjuju u telekomunikacionim mrežama širom sveta u cilju određivanja adekvatne i prihvatljive cene interkonekcije sa aspekta kako dominantnih, tako i novih operatora na telekomunikacionom tržištu. Osnovni koncepti koji se mogu koristiti u procesu formiranja cene interkonekcije se mogu klasifikovati na: cost-based, bill-and-keep, retail minus, revenue sharing, price cap, capacity based, benchmarking, i sl. U radu će biti prikazan pregled koncepta cost-based, kao i načini za formiranje osnovnog modela LRIC koji je do sada imao najveću primenu u telekomunikacionim mrežama širom sveta. Takođe će biti prikazani i koncepti bill-and-keep, retail minus i revenue sharing. Posebno će se razmatrati naplata interkonekcije u mrežama naredne generacije.

Nakon liberalizacije telekomunikacionog tržišta širom sveta, postalo je jasno da će se postojeći, kao i novi, operatori naći u situaciji da se bore za svoju poziciju na tržištu prvenstveno pružajući nove servise i pridobijajući sve veći broj korisnika. Da bi to ostvarili na što ekonomičniji način, potrebno je da uspostave interkonekciju. Interkonekcija telekomunikacionih mreža omogućava operatorima pružanje brojnih servisa svojim krajnjim korisnicima. Osnovni problem koji se u slučaju interkonekcije javlja jeste kako naplatiti samu uslugu interkonekcije. Postoji izuzetno veliki broj pristupa u rešavanju ovog problema. Najzastupljeniji su cost-based, bill-and-keep, retail minus, revenue sharing, price cap...

Pre bilo kakvog upuštanja u opisivanje ovih koncepata, potrebno je definisati nekoliko osnovnih pojmova. Za njihovo definisanje će biti korišćena direktiva Evropskog parlamenta o interkonekciji i pristupu [1].

Pristup označava obezbeđivanje kapaciteta i/ili servisa drugom učesniku pod definisanim uslovima, na ekskluzivnoj ili neekskluzivnoj osnovi, sa ciljem pružanja servisa elektronskih komunikacija. Pojam pristupa, između ostalog, pokriva pristup elementima mreže i odgovarajućim kapacitetima, koji su uključeni u fiksno ili promenljivo povezivanje opreme (to konkretno obuhvata pristup lokalnoj petlji i kapacitetima i servisima neophodnim za pružanje servisa preko lokalne petlje). Osim toga, pristup se odnosi i na fizičku infrastrukturu, uključujući zgrade, kablovsku kanalizaciju, bandere i antenske stubove; pristup relevantnim softverskim sistemima uključujući sisteme za operativnu podršku, pristup translaciji brojeva ili sistemu koji nudi ekvivalentnu funkcionalnost, pristup fiksnoj i mobilnoj mreži, posebno za roming, pristup sistemima koji su neophodni za servise digitalne televizije, kao i pristup servisima virtuelne mreže.

Operator, prema [1], predstavlja učesnika koji obezbeđuje, ili je ovlašćen da obezbedi, komunikacionu mrežu ili odgovarajuću opremu. Pojam učesnika evropsko zakonodavstvo definiše kao bilo koji entitet uključen u ekonomsku aktivnost, tačnije aktivnost koja se sastoji od pružanja dobara ili servisa na datom tržištu, bez obzira na njegov pravni status i način finansiranja [2].

Interkonekcija predstavlja fizičko i logičko povezivanje javnih komunikacionih mreža korišćenih od strane istih ili različitih učesnika sa ciljem da se korisnicima jednog učesnika omogući da komuniciraju sa korisnicima drugog učesnika. Servisi mogu biti obezbeđeni od strane učesnika ili od strane onih koji imaju pristup mreži. Interkonekcija je poseban oblik pristupa koji se primenjuje između javnih mrežnih operatora [1].

Iz ove definicije jasno proizilazi i činjenica koja je zastupljena u stručnoj literaturi, a to je da se u procesu razmatranja i donošenja odluka vezanih za tarifiranje interkonekcije vrlo često izjednačavaju pojmovi interkonekcija i pristup. Tako Lafon izjednačava pojam „cene interkonekcije“ sa „cenom pristupa“ odnosno čak i sa „cenom terminacije“ [3].

Ovaj rad je koncipiran na sledeći način: u prvom delu je objašnjen koncept formiranja cene interkonekcije koji se najviše primenjuje u telekomunikacionim mrežama – cost-based tj. koncept u kome se cene interkonekcije određuju tako da budu zavisne od troškova koji u tom procesu nastaju. Ovde su detaljno objašnjena i dva osnovna pristupa u formiranju modela dugoročnih troškova - LRIC (Long Run Incremental Cost), top-down i bottom-up, koje, u različitim modalitetima, regulatorna tela najčešće koriste. Nakon toga su opisani koncepti bill-and-keep, retail minus, revenue sharing i price cap. U šestom poglavlju je posebno dat pregled koncepata tarifiranja interkonekcije u mrežama naredne generacije.

Adekvatnom studijom troškova i primenom principa ekonomske efikasnosti, cene interkonekcije se mogu formirati tako da se postigne povraćaj onih troškova operatora koji nastaju u postupku interkonekcije sa drugim operatorima.

Međutim, izuzetno je komplikovano precizno utvrđivanje konkretne vrednosti i porekla svih troškova telekomunikacione mreže. Brojni su koncepti i modeli koje regulatorna tela širom sveta razvijaju u cilju što pravilnijeg definisanja troškova interkonekcije. Osnovni principi modelovanja se mogu klasifikovati u dve osnovne kategorije: bottom-upi top-down. Bez obzira na to koji princip se primenjuje, struktura troškova telekomunikacione mreže koji se analiziraju je ista i biće objašnjena dalje u tekstu.

Većina zemalja i multilateralnih organizacija prihvataju pravila i principe koji zahtevaju da cene intekonekcije budu zasnovane na stvarnim troškovima, odnosno „cost-oriented“ ili „cost-based“. U suprotnom, dominantni operator ima mogućnost da podiže cene neograničeno. Time se ograničava tržište, što dovodi do prebacivanja troškova na korisnike i netržišnog ponašanja dominantnog operatora.

U cilju primene tarifne metodologijecost-based, potrebno je dobro poznavati ekonomsku prirodu samog servisa interkonekcije. Moraju se definisati troškovi koji se odnose na povezivanje različitih telekomunikacionih mreža. U stvarnosti je teško prepoznati, izmeriti ili čak unapred predvideti sve konkretne troškove. Ekonomska pitanja koja se odnose na interkonekciju se uglavnom svode na: definisanje, merenje, alokaciju i nadoknadu troškova.

U cilju adekvatnog definisanja strukture onih troškova telekomunikacione mreže koji učestvuju u pružanju servisa interkonekcije može da posluži ilustracija prikazana na Slici 1. Određivanje troškova pri realizaciji bilo kog servisa, pa i servisa interkonekcije, u okviru poslovanja operatora, veoma je delikatan i kompleksan zadatak. Pretpostavlja se da neki operator nudi više različitih servisa, pri čemu su poznati ukupni troškovi operatora. Međutim, da bi se utvrdili jedinični troškovi po svakom servisu neophodno je ove troškove klasifikovati na direktne, grupne i zajedničke troškove.

Slika 1. Struktura troškova

Direktni troškovi, ili direktno dodeljeni troškovi su oni troškovi koji su direktno povezani sa pružanjem određenog servisa ili grupe servisa. Drugim rečima, direktni troškovi koji su pridodati nekom servisu neće postojati u slučaju da se posmatrani servis više ne nudi na tržištu. Da bi se odredili godišnji troškovi vezani za obezbeđivanje određenog servisa, moraju se ustanoviti kapitalni troškovi proizvodnje.

Prema preporuci Evropske komisije koja se odnosi za interkonekciju, osnova za obračun troškova interkonekcije glavnog operatora moraju da budu tekući (current), a ne istorijski troškovi [4]. Tekući troškovi se ne mogu uvek lako identifikovati i kod različitih operatora mogu imati različito značenje. Novom operatoru koji tek treba da izgradi mrežu, tekući troškovi će se najčešće izjednačiti sa troškovima nove opreme. Sa druge strane, kod dominantnog operatora oni se mogu menjati u ekvivalentnu aktivu (MEA-Modern Equivalent Asset) sa istim ili sličnim servisnim potencijalom [5].

Operativni troškovi su još jedna kategorija direktnih troškova. Oni su povezani sa funkcionisanjem mreže. Tu spadaju troškovi koji se odnose na održavanje mreže, obezbeđenje servisa, reorganizaciju, kao i obustavljanje servisa korisnicima. Najčešće se operativni troškovi procenjuju kao udeo u kapitalnim troškovima. U proceni operativnih troškova često se koristi poređenje sa troškovima nekog „referentnog“ operatora. To može dovesti do značajnijih nepreciznosti u proceni, najčešće do potcenjivanja troškova koji nastaju usled primene tzv. „najboljeg slučaja“ po uzoru na operatora koji je u povoljnijem položaju. Sa druge strane, ovakav pristup može da dovede i do precenjivanja troškova [6].

Direktni troškovi se uglavnom mogu podeliti na fiksne i varijabilne. Fiksni troškovi predstavljaju udeo troškova operatora koji ne zavise od njegove aktivnosti. Oni obuhvataju sve investicione troškove koji su nastali u procesu uspostavljanja posmatranog servisa. Sa ekonomske tačke gledišta pretpostavlja se da su fiksni troškovi nezavisni od nivoa pružanja servisa korisnicima, što znači da oni postoje čak i ako operator ne radi. Varijabilni troškovi su povezani sa stepenom razvoja proizvodnje i marketinga posmatranog operatora. Oni obuhvataju: materijalne troškove, troškove zaposlenih i ostale posredne ulazne troškove, kao i varijabilne troškove marketinga. Varijabilni troškovi nisu uvek strogo proporcionalni povećanju poslovanja zbog primene tehnoloških inovacija koji mogu dovesti do smanjenja troškova poslovanja.

Grupni troškovi su oni troškovi koji su zajednički za grupu proizvoda ili servisa. Sa ekonomske tačke gledišta oni predstavljaju one troškove kojima se operator izlaže svaki put kada pruža određenu grupu servisa (npr. pružanje usluga mesnog, međumesnog ili međunarodnog poziva).

Zajednički ili opšti troškovi su oni troškovi koji su zajednički za sve servise koje jedan operator pruža. Sabiranjem grupnih i zajedničkih troškova po svakom servisu dobijaju se ukupni raspodeljeni troškovi operatora pri pružanju nekog određenog servisa.

U principu, svi troškovi u telekomunikacijama se mogu klasifikovati kao fiksni ili varijabilni. Fiksni su konstantni u vremenu, bez obzira koliko se neka mreža koristi. Postoje dva osnovna tipa fiksnih troškova: kapitalne investicije i operativni troškovi. Kapitalna ulaganja su obično velike nabavke postrojenja i opreme za koje je isplanirana upotreba u sledećih četiri do pet godina. To obično podrazumeva svu komutacionu i transmisionu opremu. Standardna računovodstvena praksa posmatra obrtna kapitalna ulaganja kao godišnje umanjenje (depresijacija) ili troškove amortizacije. Operativni troškovi su oni troškovi koje operator redovno izdvaja na mesečnom ili godišnjem nivou. Oni ne variraju u zavisnosti od iskorišćenosti mreže, tj. njihova ukupna vrednost je konstantna. Ove troškove delimo na dve osnovne kategorije: fiksne operativne (koji obuhvataju materijalna sredstva i njihovo održavanje) i troškove rada, kao što su plate i beneficije zaposlenih. Za razliku od ovih troškova, varijabilni troškovi su povezani sa nivoom iskorišćenosti mreže.

Studije troškova se direktno oslanjaju na korisne računovodstvene podatke koje je obezbedio telekomunikacioni operator. Računovodstveni podaci bi trebalo da mogu da prate odnos između troškova i servisa. To podrazumeva ispitivanje tri osnovne kategorije troškova:

- kapitalne investicije (postrojenja čiji je trošak nabavke smanjen ili amortizovan tokom godina),

- rashodi poslovanja (izdaci za robu i usluge koji su plaćeni iz tekućeg budžeta) i

- troškovi zaposlenih (plate, dnevnice i beneficije stalno zaposlenih).

Kapitalne investicije su najteže za praćenje, zbog njihove veličine, trajanja i često višenamenske upotrebe. Međutim računovodstvo bi trebalo da je u mogućnosti da ove troškove identifikuje i izdvoji. Na primer, trebalo bi omogućiti laku i brzu identifikaciju tačnih iznosa potrošenih na opremu, softver, instalacije, održavanje i podršku za svaki tip postrojenja i dr. Idealno bi bilo da su ovakvi podaci automatski dostupni i upotrebljivi za dalju obradu.

Nekapitalni izdaci često spadaju u kategoriju zajedničkih i opštih troškova. Oni uključuju takve stavke kao što su troškovi zgrade, nameštaja, vozila i snabdevanja. Male kupovine opreme povezane sa kapitalnim investicijama bi trebalo da se klasifikuju zajedno sa kapitalnom potrošnjom. Ukoliko troškovi mogu direktno da se povežu sa jednim ili više servisa interkonekcije, tako bi ih trebalo identifikovati za studije troškova.

Neki troškovi rada mogu se povezati sa određenim servisima, bar u nekoj meri. Na primer, neki troškovi zaposlenih, kao što su oni za menadžment operatora i administrativno osoblje, spadaju često u ukupne troškove i nisu povezani ni sa kakvom određenom uslugom. Međutim, poslovna zaduženja većine zaposlenihodnose se na određenu grupu usluga ili operacija.

Idealno bi bilo poznavati troškovnu strukturu mreže pre utvrđivanja troškova koji proizilaze iz pružanja servisa interkonekcije. U stvarnosti, računovodstveni sistemi mrežnih operatora ne prave jasnu razliku između troškova opreme i troškova koji se odnose na interkonekciju sa jedne strane i onih koji se tiču opsluživanja krajnjih korisnika sa druge strane. U principu, nije nimalo jednostavno identifikovati troškove koji se dovode u vezu sa interkonekcijom. Oni bi trebalo da u svojoj osnovi obuhvataju fiksne i varijabilne troškove interkonekcije. Fiksni troškovi interkonekcije uglavnom proizilaze iz elemenata mreže koji učestvuju u pružanju servisa, dok su varijabilni troškovi funkcija saobraćaja koji se odvija između njih.

Interkonekcija može zahtevati postavljanje nove opreme za povezivanje dve mreže. U zavisnosti od „prirode“ i lokacije tačaka interkonekcije (Points of Interconnection- POI), može se raditi o malim mrežnim nadogradnjama ili velikim investicijama u nove mrežne segmente.

Povezivanje mreža nameće varijabilne troškove koji su proporcionalni intenzitetu saobraćaja koji se odvija između mreža. Svaka od njih već je projektovana da podnese optimalni saobraćaj svojih korisnika. Kada dođe do proširenja saobraćaja usled interkonekcije, postojeći kapacitet mora biti prilagođen kako bi podržao dodatni saobraćaj. Zbog pružanja servisa interkonekcije, neizbežan je trošak koji se odnosi na povećani saobraćaj. Ovi dodatni troškovi koji su izazvani povećanjem saobraćaja obuhvataju još i operativne i administrativne troškove, koji se javljaju pri merenju i naplaćivanju saobraćaja izazvanog interkonekcijom.

Izbor adekvatne metode za procenu troškova interkonekcije zavisi od više faktora: vremena neophodnog za procenu troškova, finansijskih sredstava odvojenih za ovu namenu, dostupnosti podataka o saobraćaju, korisnicima i infrastrukturi mreže, dostupnosti računovodstvenih podataka, primenjenih ekonomskih principa, objektivnosti i dr. [7]. Različite metode izračunavanja troškova interkonekcije koriste se za različite situacije u mreži i različite namene. Najviše korišćeni modeli su oni koji se zasnivaju na knjigovodstvenim troškovima i oni koji se zasnivaju na izračunavanju inkrementalnih troškova.

Jedan od tzv. knjigovodstvenih modela je zasnovan na metodi istorijskih, potpuno raspodeljenih troškova (Historical, Fully Distributed Costs – FDC), a poznat je pod nazivom Fully Allocated Costs– FAC[8]. On uobličava dva odvojena koncepta koji su uglavnom kombinovani za analitičke namene. Istorijski troškovi su oni koje je operator već isplatio za opremu, uređaje ili zaposlene. Troškovi za različite namene se obično evidentiraju u računovodstvenim knjigama i koriste za sopstvene potrebe.

Cilj analize primenom modela FDC je da određenim servisima ili elementima mreže dodeli određene troškove. To se može sprovesti alokacijom troškova prema relativnom kapacitetu iskorišćenom za svaki od servisa ili po minutima iskorišćenja elemenata mreže. Pristup FDC ispituje već nastale troškove postojećih servisa i alocira deo zajedničkih i grupnih troškova za svaki pojedinačni servis interkonekcije. Metod je veoma praktičan jer se oslanja na opšte dostupne podatke i eksplicitne pretpostavke. Suština je da troškovi interkonekcije, određeni prema FDC-u, imaju tendenciju da osnaže nedovoljno efikasne delove telekomunikacione mreže i menadžmenta. Međutim, ovaj pristup ne uzima u obzir uticaj novih primenjenih tehnologija. U praktičnom smislu, analize primenom FDC su možda najrealniji tip analize koje mnogi regulatori mogu da primene na osnovu dostupnih podataka.Neke regulatorne agencije primenjuju FDC, dok se ne steknu uslovi za implementaciju pogodnije metodologije.

Međutim, najveću primenu među regulatornim agencijama u svetu, kako u razvijenim zemljama tako i u zemljama u razvoju, ima model zasnovan na izračunavanju dugoročnih inkrementalnih troškova - LRIC. Inkrementalni trošak je zapravo dodatni trošak, koji se dodaje postojećim osnovnim troškovima, a koji je potreban da bi obezbedio definisani napredak postojećeg servisa. Ovo se smatra ekonomski najefikasnijim načinom utvrđivanja uticaja na cene servisa. Za utvrđivanje ovih troškova koriste se postojeći podaci o servisima, troškovima opreme i uređaja.

U ovom pristupu, ključno je modifikovati stvarne zabeležene troškove zbog potencijalne promene troškova u budućnosti (promena cene nekog servisa, promena troškova opreme i sl.). U telekomunikacijama, prosečni jedinični troškovi pokazuju opadajući trend, ref: МО/4748-5/2011, zahvaljujući sve nižim troškovima tehnologije, dok su obim korišćenja opreme i kapacitet u stalnom porastu. Analize inkrementalnih troškova ne uključuju grupne ili zajedničke troškove, a takođe često izostavljaju potpuno raspodeljene troškove. Kao rezultat toga, ukupni inkrementalni troškovi usluga bilo kog telekomunikacionog operatora biće manji od stvarnih ukupnih troškova. Ipak, metodologija primene inkrementalnih troškova postaje de facto standard za određivanje cene interkonekcije u svetu. Razlog je široko rasprostranjeno uverenje da postojanje konkurencije na tržištu dovodi do snižavanja cena tako da odgovaraju marginalnim (inkrementalnim) troškovima.

Različiti teoretičari i regulatorne agencije su pokušali da osmisle najbolju konstrukciju LRIC koja bi se koristila za telekomunikacione usluge, uključujući i interkonekciju. Savezna komisija za komunikacije SAD (USFederal Communications Commission - FCC), zajedno sa nekoliko drugih regulatornih tela, razvila je modele koji uključuju ukupne dugoročne inkrementalne troškove servisa (Total Service Long Run Incremental Cost - TSLRIC) i ukupne dugoročne inkrementalne troškove elemenata mreže (Total Element Long Run Incremental Cost – TELRIC). Ovi modeli nastoje da odrede troškove kreiranja svih elemenata mreže i funkcija potrebnih za obezbeđivanje određene usluge na duži period. Australijska komisija za konkurenciju i korisnike (Australian Competition and Consumer Commission) takođe je usvojila ovaj pristup. Međutim, Evropska komisija se odlučila za model budućih dugoročnih prosečnih inkrementalnih troškova (Forward-Looking Long Run Average Increment Cost - LRAIC), koji je veoma sličan TSLRIC-u ili TELRIC-u. Konkretan model zasnovan na LRAIC metodologiji kreirao je tim Svetske banke za implementaciju u nekim državama Afrike [5]. Takođe je Evropska komisija preko konsultantske kuće Europe Economics razvila jedan vrlo sličan model i preporučila ga za upotrebu svojim članicama. Model je razvijen kao aplikacija Exceli jedno vreme je bio dostupan na Internet stranici Evropske komisije[9] saveoma preciznim uputstvom za njegovu primenu [5], [10]. Sam po sebi model je veoma detaljan i zahteva veliki broj ulaznih parametara. Parametri se odnose na podatke o samoj mreži, saobraćaju, troškovima opreme, faktoru rutiranja i sl. Glavni nedostatak modela leži u činjenici da, u slučaju neposedovanja svih zahtevanih ulaznih podataka, model nije u mogućnosti pravilno da izvrši sve kalkulacije. Ovo je naizgled beznačajan nedostatak, ali uzimajući u obzir činjenicu da regulatorna tela pojedinih država, pa čak ni sami operatori, nemaju sve relevantne podatke, onda se dovodi u pitanje mogućnost implementacije takvog modela [11].

Uopšte uzevši, koncept LRIC i njemu slični koncepti podrazumevaju metodologiju primene dugoročnih inkrementalnih troškova na osnovu procene dodatnih troškova koji nastaju pružanjem servisa interkonekcije. Dugoročni koncept u primeni ovih modela obuhvata troškove koji bi nastali u budućem periodu. Ovo se obezbeđuje tako što se u modele, pored ulaznih podataka, unosi i trend-vrednost koja se odnosi na promene u obimu saobraćaja, broju korisnika, cenama opreme i uređaja i sl. Dugoročno gledano, i fiksni troškovi mogu biti posmatrani kao varijabilni. Inkrementalni troškovi se mogu predstaviti kao svi oni troškovi koji mogu da se izbegnu u slučaju prestanka pružanja određenih servisa. Dakle, inkrementalni troškovi uključuju sve troškove direktno dodate servisu, bez obzira na to da li su oni striktno varijabilni (npr. zavise od intenziteta saobraćaja pri datom kapacitetu) ili fiksni. Model LRIC obezbeđuje procene troškova servisa interkonekcije time što modeluje troškove glavnih elemenata mreže koji su uključeni u efikasno pružanje servisa. Model daje procene prosečnih troškova elemenata mreže i prosečnih troškova interkonekcije po jednom minutu za definisane servise interkonekcije.

Modelovani elementi mreže mogu biti:

- jedinice izdvojenog stepena (RCU),

- lokalne centrale (LS),

- tandem centrale (TS),

- transmisioni link između izdvojenog stepena i lokalne centrale,

- transmisioni link od lokalne do tandem centrale i

- transmisioni link između tandem centrala i dr.

Tri osnovna tipa servisa interkonekcije koji se razmatraju u modelu LRIC šematski su prikazani na Slici 2.

- Lokalni nivo interkonekcije: operator se interkonektuje u tački interkonekcije 1 i plaća korišćenje lokalne centrale, RCU i prenosnog linka između njih;

- Interkonekcija preko jedne tandem centrale (single transit): operator se interkonektuje u tački interkonekcije 2 i plaća korišćenje tandem centrale, transmisioni link između tandem i lokalne centrale, lokalne centrale, transmisioni link između lokalne centrale i RCU;

- Interkonekcija preko dve tandem centrale (double transit): operator se interkonektuje u tački interkonekcije 3 i plaća za iste elemente mreže kao i u prethodnom slučaju i dodatno plaća korišćenje još jedne tandem centrale kao i prenosnog linka između tandema.

Slika 2. Osnovni servisi interkonekcije

Elementi mreže mogu biti na različite načine kombinovani da bi omogućili adekvatan servis interkonekcije. Na primer, interkonekcija na lokalnom nivou mreže će, u proseku, obuhvatiti najmanje jedan izdvojeni stepen, jednu lokalnu centralu kao i transmisioni link između njih. Lokalni nivo interkonekcije neće obuhvatati tandem centrale, niti bilo koji drugi transmisioni link. Svaka kombinacija elemenata mreže definisana je određenim faktorom rutiranja, za određeni servis interkonekcije.

Faktori rutiranja definišu srednju iskorišćenost svakog pojedinog tipa elementa mreže, za svaki tip servisa. Prema tome, za svaki servis interkonekcije se precizira faktor rutiranja ili iskorišćenost elemenata mreže, koji pokazuje u kojoj meri servisi koriste elemente mreže (odvojeno se posmatraju komutacioni i transmisioni elementi mreže). Ovi faktori se primenjuju dvojako:

- Prvo, za izračunavanje ukupnih troškova korišćenja elemenata mreže po minutu razgovora ili po pozivu. Ovaj jedinični trošak se dobija kada se ukupan godišnji trošak elemenata mreže podeli sa ukupnom iskorišćenošću svih uređaja iz kojih se sastoje elementi mreže;

- Drugo, za izračunavanje troškova servisa, tako što se jedinični trošak elemenata mreže množi faktorom rutiranja (koliko puta određenog uređaja koristi element mreže).

U modelima bottom-up, faktori rutiranja se koriste za dimenzionisanje mreže, kao i za procenu troškova servisa. U modelima top-down, faktori rutiranja se koriste samo za procenu troškova servisa, s obzirom na to da se troškovi elemenata mreže utvrđuju na osnovu računovodstvenih podataka.

Tri opšta pristupa obračunavanju troškova interkonekcije se mogu slediti pojedinačno ili u kombinaciji: top-down, bottom-up i outside-in. U principu, svaki pojedinačni pristup može da obezbedi dovoljno objektivne rezultate. Kombinovanjem različitih pristupa dobijeni rezultati bi , svakako, bili pouzdaniji za primenu, međutim takav pristup bi bio daleko komplikovaniji jer bi zahtevao znatno više vremena, finansijskih sredstava, kadrova i dr.

Dugororočni inkrementalni troškovi se mogu proceniti na više načina. Dva najzastupljenija pristupa su: top-down i bottom-up. Model top-down koristi računovodstvene podatke samih operatora i jasna pravila za alociranje troškova različitih servisa. U principu, pristup top-down se izjednačava sa modelima koji se oslanjaju na tzv. istorijske troškove. Neophodno je pretpostaviti poboljšanje efikasnosti poslovanja, kao i ažurirati istorijske troškove u skladu sa trenutnim vrednostima. Ovaj tip modelovanja troškova se zove istorijski, zato što primenom principa top-down pridružuje istorijske troškove servisu interkonekcije. Pristup bottom-up podrazumeva kreiranje hipotetičke mreže sa svim neophodnim elementima mreže i odgovarajućom opremom, za pružanje određenog servisa sa odgovarajućim nivoom kvaliteta. Ovaj pristup može da se realizuje preko simulacionih modela mreže, u zavisnosti od tražnje za servisima. Model bottom-up zahteva informacije koje se odnose na troškove nabavke opreme i uređaja, troškove instalacije i održavanja elemenata mreže, podatke vezane za tip i obim tražnje za servisima koje mreža nudi, kao i detaljne informacije vezane za iskorišćenost elemenata mreže. U modelu bottom-up se pretpostavlja da je primenjena savremena tehnologija i efikasne operativne metode. U principu, oba pristupa treba da dovedu do istog rešenja ukoliko su tačne pretpostavke o uticajnim faktorima primenjenih modela [12].

Ovaj pristup počinje sa računovodstvenim podacima troškova koji se odnose na operatora u celini, kao što su kompletni godišnji troškovi, kapitalne investicije, rashodi poslovanja i dr. Potom se ovi ukupni troškovi alociraju na pojedinačne servise koje kompanija nudi, pri čemu je veoma važno da se poštuju pravila o alokaciji troškova.

Najvažnije etape u procesu kreiranja modela koji koristi pristup top-down su prikazane na Slici 3. Polazna tačka ovog pristupa je prikupljanje podataka o finansijskom poslovanju. Potom se vrši grupisanje troškova u posebne kategorije troškova (tzv. homogene kategorije troškova), kako bi se identifikovali pojedini uzročnici tih troškova. Svi oni troškovi koji imaju jedan uzrok se mogu grupisati u istu kategoriju. Pošto se model LRIC zasniva na konceptu predviđanja budućih trendova (forward looking), u procesu određivanja neto vrednosti aktive i odgovarajućih troškova amortizacije primenjuju se principi obračuna tekućih troškova (Current Cost Accounting - CCA). Ovo obuhvata revalorizaciju aktive na bazi troškova zamenjenih ekvivalentnom aktivom (Modern Equivalent Asset - MEA). MEA se može definisati kao ona aktiva koja poseduje zahtevani kapacitet i funkcionalnost i ima minimalne troškove tokom budućeg perioda. Ako postoje razlike u operativnim troškovima između MEA i postojeće aktive, one se moraju uzeti u obzir. U sledećoj fazi se vrši dodeljivanje troškova različitim elementima mreže. Ovaj proces zahteva nekoliko etapa alokacije troškova (npr. alokacija troškova prema vrstama, alokacija u zavisnosti od aktivnosti operatora, alokacija na podelemente mreže u sledećim fazama, alokacija nerelevantnih troškova i dr.) Ova faza algoritma mora da obezbedi tačnu alokaciju i razdvajanje troškova pojedinačnih servisa. U narednoj fazi se vrši definisanje kapitalnih troškova. Oni se dobijaju množenjem prosečne vrednosti obrtnih sredstava u toku godine sa troškovima kapitala. Ovde treba uključiti i amortizaciju. Sledeća faza je pronalaženje parametara koji predstavljaju odnos troškovi – obim pružanja servisa (Cost Volume Relationship - CVR). Taj parametar pokazuje način na koji se menjaju troškovi u zavisnosti od obima pruženih servisa. CVR može da bude od koristi pri određivanju uticaja prognoziranog obima tražnje na nivo troškova.

Izračunavanje troškova servisa vrši se na osnovu troškova elemenata mreže primenom faktora rutiranja i obima proizvodnje. Na taj način se određuju jedinični troškovi upotrebe svakog elementa mreže i potom izračunavaju troškovi svakog proizvoda (servisa) koji nastaju korišćenjem potrebnih elemenata. Svi troškovi unutar modela LRIC su direktno ili indirektno povezani sa obimom pružanja servisa. Ako to nije slučaj, oni se dodeljuju specifičnoj grupaciji troškova koja se odnosi na nerelevantne troškove.

Slika 3. Pristup top-down

Sam metod za izračunavanje troškova servisa se sastoji od sledećih koraka:

- Identifikovanje obima troškova koji se tiču posmatranog servisa;

- Izračunavanje obima troškova po kategorijama troškova;

- Izračunavanje pridruženih troškova koji nastaju raspodelom troškova.

Na izlazu modela dobijaju se sledeći podaci:

- LRIC za svaku kategoriju troškova,

- LRIC za sve servise koji su definisani u modelu,

- jedinični troškovi korišćenja svakog elementa mreže,

- razdvojeni troškovi na troškove kapitala, amortizaciju, operativne troškove, režijske troškove, povećanja i slično.

Ovaj pristup se smatra „najpreciznijim“ načinom merenja jediničnih troškova, pod uslovom da je dostupna dovoljna količina podataka. Osnovni koncept ovog pristupa zasniva se na modelovanju hipotetičke mreže primenom procedura inženjerskog projektovanja. Razmatraju se zahtevi za servisima i gradi se efikasna mreža koja može da opsluži ove zahteve. Dalje se procenjuje koji elementi mreže učestvuju u pružanju određenog servisa interkonekcije. Na Slici 4. su prikazane glavne etape pristupa bottom-up.

Slika 4. Pristup bottom-up

Potrebno je prikupiti podatke o zahtevima za servise, podatke o troškovima opreme, uređaja i izgradnje infrastrukture. Za navedene ulazne podatke neophodno je izračunati trend-vrednost za naredni period. Na ovaj način se obezbeđuje da se prognozirane promene u zahtevima korisnika, cenama opreme ili cenama minuta razgovora ugrade u model. Na ovaj način se dobijaju ulazni podaci za jedinične troškove elemenata mreže koji učestvuju u pružanju određenih servisa interkonekcije.

Potom se pristupa kreiranju hipotetičke mreže. Najpre treba da se izabere topologija mreže i tehnologija koja će se koristiti. Mreža se projektuje tako da ima dovoljno resursa da omogući zadovoljenje budućih zahteva korisnika. Dimenzionisanje mreže se zasniva na primeni standardnih inženjerskih pravila projektovanja. Osnovu za određivanje kapitalnih troškova dimenzionisane mreže sačinjavaju cene komutacione i transmisione opreme, kao i podaci o pratećim troškovima.

Naredna faza se odnosi na određivanje kapitalnih troškova elemenata mreže. U proceni troškova se koriste godišnji podaci o tržišnoj vrednosti aktive, trend-vrednosti aktive i kapitalni troškovi. Ovde se takođe uključuju i operativni troškovi svakog elementa mreže da bi se dobila adekvatna procena ukupnih troškova. Konačna faza ovog pristupa je utvrđivanje troškova servisa. Sumu kapitalnih i operativnih troškova je potrebno transformisati u jedinične troškove za svaki element mreže.

Model u kome je primenjen ovaj pristup treba da ima sledeće karakteristike:

- da bude ograničen troškovima „jezgra“ mreže,

- da obuvati postojeće komutacione i transmisione elemente mreže,

- da bude projektovan tako da uključuje troškove terminacije poziva, kao i troškove generisanja poziva,

- da bude dovoljno fleksibilan da može da se koristi za procenu troškova različitih mreža, delova mreže ili različitih saobraćajnih područja gde su infrastrukturni troškovi i saobraćajni profili različiti,

- da obezbedi alokaciju troškova na osnovu intervala od jednog minuta, u zavisnosti od tarifne šeme glavnog operatora (pružaoca interkonekcije),

- da se troškovi interkonekcije usrednjavaju za svaki region i

- da bude usklađen sa odgovarajućim modelomtop-down.

3. KONCEPT BILL – AND– KEEP ZA FORMIRANJE CENE INTERKONEKCIJE

Kao potpuna suprotnost pristupu cost-based, u naučnoj i stručnoj praksi se predlaže pristupbill-and-keep, čija je osnovna karakteristika da se ne vrši nikakva naplata među operatorima. Takav metod tarifiranja interkonekcije je pogodan u slučajevima kada je saobraćaj između operatora izbalansiran. Pristup bill-and-keepse može koristiti kada postoji dvosmerna interkonekcija, odnosno kada postoji reciprocitet u pružanju servisa između dva operatora. Svaki operator „naplati“ svojim krajnjim korisnicima izlazni saobraćaj koji oni generišu ka drugoj mreži i „zadržava“ sav prihod koji proistekne. Zbog takvih karakteristika u literaturi se često može pronaći i termin Sender Keep All[5]. Ovaj princip podrazumeva činjenicu da bi se naknade za uspostavljanje servisa interkonekcije ionako međusobno poništile, što ne bi rezultiralo ni gubitkom ni dobitkom ni za jednog operatora. Dalje, time što propuštaju nadoknade, operatori izbegavaju administrativni teret međusobne naplate razmenjenog saobraćaja.

Ovaj model nije moguće primeniti u situacijama kada saobraćaj između operatora nije u ravnoteži. U tom slučaju, jedan operator će imati manju dobit zbog većih troškova terminacije saobraćaja u njegovu mrežu. Da bi se ustanovilo da ta ravnoteža postoji potrebno je kontinuirano merenje saobraćaja i troškova koji iz njega proističu. Ako se saobraćaj značajno promeni i poremeti ravnotežu, operatori mogu da obustave ovo uređenje, bar privremeno, i da počnu da naplaćuju servise interkonekcije.

Kada je reč o primeni koncepta bill-and-keep, tu postoje različiti pristupi i stavovi. Prema jednom od njih, koji je predložio De Graba i nazvao ga COBAK (Central Office Bill And Keep), predlažu se dva pravila: interkonektovani operator ne treba drugom operatoru da povrati (kompenzuje) troškove vezane za lokalnu pristupnu opremu; i mreža pozivaoca je odgovorna za troškove prosleđivanja poziva do krajnjeg čvora pozvane strane. COBAK pristup bi značajno smanjio ulogu regulatora, uključujući tu i problem recipročne kompenzacije koji je u vezi sa pružaocima usluga Interneta [13].

Rajt je izrazio sumnje u vezi sa generalnom primenom pristupa COBAK, zato što smatra da je to pogodno samo za posebne tipove interkonekcije koje su zavisne od mrežnih eksternalija i volje korisnika da plaćaju pozive pozvane i pozivajuće strane [14]. Osvrćući se na takve zaključke, De Graba objašnjava da COBAK i dalje može da se preporuči, s obzirom na to da ne postoje empirijski podaci koji bi opravdali činjenicu da ostali pristupi donose veću društvenu dobit. Dalje, pretpostavljajući da i pozvana i pozivajuća strana imaju koristi od poziva, on insistira na tome da pristup u kome mreža pozivajuće strane plaća dovodi do neefikasnosti, zato što bi troškove trebalo da snose oni koji imaju koristi od poziva. To znači da način tarifiranjabill-and-keep, iako izaziva troškove u obe mreže, može da rezultira efikasnijim iskorišćenjem mreže čak i kada saobraćaj između mreža nije izbalansiran. De Graba tvrdi da efikasnost telekomunikacionog tržišta može da bude poboljšana primenom pristupa tarifiranju bill-and-keep[15].

Drugi pristup, koji su predložili Atkinson i Barnekov, naziva se BASIC (Bill Access to Subscribers – Interconnection Cost Split). Prema njemu, mreže (operatori) bi trebalo da naplate sve mrežne troškove od svojih krajnjih korisnika i da podjednako podele troškove koji proističu iz interkonekcije [16].

Oba pristupa su slična po tome što mreža pozvane strane ne naplaćuje interkonektovanim operatorima terminaciju poziva, već mrežne troškove direktno naplaćuje (preciznije - vrši njihov povraćaj) od krajnjih korisnika. Da li su pristupi identični zavisi prvenstveno od toga kako se interpretiraju mrežni troškovi u okviru pristupa BASIC, i lokalna pristupna oprema u okviru pristupa COBAK. U oba pristupa je osnovni cilj da se izvrši efikasna alokacija transportnih troškova. Glavna razlika je u tome što COBAK namerno bira neefikasno pravilo da bi podstakao dobrovoljne pregovore, a BASIC bira pravilo koje je značajno efikasnije.

Ipak, postoje i studije u kojima se pokazuje da bill-and-keep i nije baš najbolje rešenje posmatrano sa stanovišta konkurentnosti i društvene dobrobiti. Desein, uz pretpostavku o heterogenosti korisnika, pokazuje da ako se cena interkonekcije, odnosno pristupa, postavi ispod marginalnih troškova, dolazi do rasta profita provajdera, dok se društveno blagostanje povećava postavljanjem cene iznad marginalnih troškova [17]. Gans i King pokazuju da sporazumio primeni pristupa bill-and-keep, indukujući niske cene interkonekcije bliske nuli, mogu da dovedu do slabljenja konkurentnosti među mrežama [18]. Uporedni prikaz argumenata u korist i protiv pristupa bill-and-keep dao je Li, posebno ističući važnost izbalansiranosti saobraćajnog opterećenja između operatora [19].

Ovaj pristup formiranju cene interkonekcije bi se mogao prevesti kao „pristup zasnovan na smanjenju maloprodajnih cena“. Svoju primenu, pristup retail minusje našao u mnogim segmentima regulisanja rada telekomunikacionih operatora, kao što su: regulisanje i naplata pristupa telekomunikacionoj mreži ili nekim njenim delovima, formiranje cene terminacije, kao i formiranje cene interkonekcije. Literatura na tu temu nije tako brojna kao za pristupcost-based, a glavni razlog za to je činjenica da je ovaj pristup imao značajno manju primenu u odnosu na prethodni. Međutim, u poslednjih nekoliko godina regulatorna tela počinju da primenjuju koncept retail minusza regulisanje cena u nekim segmentima telekomunikacionog tržišta [20].

U literaturi se mogu naći različite definicije retail minuskoncepta. Prema definiciji koju je navela mreža nezavisnih evropskih telekomunikacionih operatora (Independent European Telecom Regulators – IRG)u svom dokumentu IRG(05)39, retail minus je princip po kome je veleprodajna cena u vezi sa maloprodajnom i ne računa se na osnovu troškova koji nastaju u procesu generisanja veleprodajnog servisa. Oni navode da regulatorne agencije treba da imaju na umu da tako dobijene cene ne moraju nužno da budu troškovno orijentisane [21].

Ovako definisan koncept se može ilustrovati kao što je pokazano na Slici 5.

Slika 5. Ilustrativni prikazretail minus koncepta

Na Slici 5. se može uočiti da je maloprodajna cena sastavljena od različitih elemenata koji se generalno mogu okarakterisati kao:

- troškovi koji nastaju veleprodajom servisa (tu spadaju i troškovi kapitala koji su vezani za taj servis)

- troškovi koji nastaju maloprodajom servisa (tu spadaju i troškovi kapitala koji su vezani za maloprodajne aktivnosti)

- svi prihodi koji proizilaze iz tako formirane maloprodajne cene.

Ova metodologija počinje formiranjem maloprodajne cene, a odbijanjem maloprodajnih troškova („minus“) dolazi se do veleprodajne cene servisa.

IRG predlaže da se koncept retail minus koristi u svrhe smanjenja nekonkurentnog ponašanja dominantnog operatora. Pod pojmom nekonkurentnog ponašanja ovde se smatra tzv. zatvaranje tržišta čime dominantni operator stvara takvo okruženje u kome je praktično nemoguća efektivna konkurentnost novog operatora. Nacionalne regulatorne agencije mogu koristiti ovaj koncept da bi promovisale održivo konkurentno okruženje relevantnih tržišta, samim tim što je omogućen ulazak novih operatora.

Što se samog računanja tiče, potrebno je obratiti posebnu pažnju na sledeće:

- određivanje maloprodajne cene i to posebno na to da li se maloprodajna cena odnosi na pojedinačne servise ili skup istih; kako su povezani veleprodajni i maloprodajni servisi i sl.;

- računanje vrednosti iznosa „minusa“.

Koncept retail minus formalno predstavlja način tarifiranja ECPR (Efficient Component Pricing Rule) [22]. Cena interkonekcije se, prema njemu, može predstaviti na sledeći način:

gde su:

c_i- cena interkonekcije (pristupa)

dmt_i- dodatni marginalni troškovi interkonekcije (pristupa)

mc - maloprodajna cena i

mtm- marginalni troškovi maloprodaje.

Rezultat primene ovakvog načina formiranja cene interkonekcije je cena koja je veća od inkrementalnih troškova. Ovakva cena obuhvata oportunitetni trošak operatora koji nastaje gubitkom korisnika zbog pojave novog operatora na tržištu.

Međunarodna unija za telekomunikacije kao jedan od načina naplate interkonekcije navodi „koncept koji je zasnovan na maloprodaji“ [5]. Po svojim karakteristikama to je koncept koji cene interkonekcije bazira direktno na maloprodajnim cenama telekomunikacionog operatora. Na primer, cena terminacije može da se formira na osnovu procenta maloprodajne cene lokalnog poziva dominantnog operatora. Slično tome, fiksna cena za interkonekciju mogla bi da se formira u zavisnosti od cene koju je operator postavio zafiksnu lokalnu pristupnu liniju ili iznajmljenu liniju.

Kod ovog pristupa regulator ima mogućnost da postavi jasnu marginu između maloprodajnih cena i cena interkonekcije. Na primer, ako su cene interkonekcije fiksirane na 60 procenata maloprodajne cene, teoretski, konkurenti će imati na raspolaganju 40 procenata, što im dozvoljava da pokriju troškove i ostvare profit. Ovaj pristup je takođe pogodan za razvoj konkurencije jer garantuje da će konkurenti imati dovoljno slobodnog prostora za konkurisanje dominantnom operatoru.

Često se cena interkonekcije, korišćenjem ovakvog koncepta, određuje tako što se od maloprodajne cene odbiju procenjeni prosečni troškovi koje dominantni operator izdvaja za aktivnosti kao što su marketing, usluge korisnicima i izdavanje računa. Smatra se da ovaj „izbegnuti trošak“ stvara cenu interkonekcije koja se približava tzv. veleprodajnim troškovima uspostavljanja servisa. Odatle se lako može izvesti maloprodajna cena.

Velika mana ovakvog pristupa je u tome što u većini slučajeva to rezultira cenama interkonekcije koje nisu zasnovane na stvarnim troškovima. Takođe je teško odrediti troškove koji spadaju u računanje maloprodajnih osnovnih tarifa za govorne servise, jer ti troškovi mogu da uključuju marketing, izdavanje računa i dr. Zasnivanje troškova interkonekcije na nepouzdanim cenama maloprodaje jednostavno stvara i nepouzdane cene interkonekcije.

Koncept retail-minus se definiše kao alternativna metodologija tarifiranju koja kao početnu tačku u formiranju cena interkonekcije posmatra maloprodajnu cenu servisa dominantnog operatora. Veleprodajna cena se dobija izdvajanjem maloprodajnih troškova i dodavanjem onih troškova koji se odnose na interkonekciju. Poređenjem koncepataretail minus i LRAIC, zaključeno je da se modeli LRAIC mogu smatrati istim ili malo boljim za tarifiranje koje može da se primeni na tržište DSL-a [23].

Formiranje cena primenom vršnih cena (price cap) se nalazi u širokoj upotrebi u telekomunikacionim mrežama. Osnovni princip ovakvog načina tarifiranja podrazumeva postavljanje vršnih cena za grupu servisa. To pruža operatorima fleksibilnost da povećaju ili snize tarife za pojedinačne servise, dokle god je prosečna cena ispod vršne cene. Podešavanja ispod vršne cene mogu biti usled inflacije, različitih procena rasta produktivnosti operatora i slično. Vršne cene se obično ne zasnivaju na detaljnim analizama troškova određenih servisa.

Popularnost sistema vršnih cena je odraz kompleksnosti i teškoća pri određivanju realnih troškova interkonekcije. Vršne cene služe da drže cene u razumnom odnosu sa troškovima, bez uplitanja regulatora u poslovne odluke operatora.

Sistemi vršnih cena su bili primenjeni za cene interkonekcije u SAD, Velikoj Britaniji, Peruu, Boliviji, i drugim državama. Najteži i najbitniji zadatak pri uvođenju režima vršnih cena je formiranjepočetnih cena koje treba da budu što približnije troškovima. Svaka nepreciznost u određivanju inicijalnih vršnih cena se može tokom vremena povećati. U slučaju interkonekcije, postavljanje početne vršne cene previsoko povlači sa sobom rizik od rušenja potencijalne konkurencije i forsiranja konkurenata da subvencionišu dominantne operatore na duži period.

U određenim odnosima između operatora koji su prisutni na nekom telekomunikacionom tržištu, umesto plaćanja eksplicitno definisanih cena interkonekcije ponekad se koristi podela prihoda. Jedan od primera je vertikalna interkonekcija međumesnih operatora sa lokalnom pristupnom mrežom. Dogovor operatora koji se interkonektuju može da sadrži nalog da operator za međugradske i međunarodne pozive plati lokalnom operatoru određeni procenat prihoda ostvarenog svakim međumesnim odnosno međunarodnim pozivom. Isto se može primeniti i u slučaju interkonekcije fiksnog i mobilnog operatora. Mnogi sporazumi o interkonekciji između fiksnih i mobilnih operatora su bazirani na podeli prihoda. Najčešće mobilni operator uzima 80% prihoda od poziva, dok fiksni dobija 20%.

Ovaj pristup, barem teoretski, može da dovede do istog rešenja kao i naplata interkonekcije koja se bazira na troškovima. To će biti moguće u slučaju kada je prihod koji treba podeliti sa provajderom pristupne mreže otprilike jednak troškovima interkonekcije. Međutim, postoji veliki rizik da to neće biti ostvareno zbog velike razlike između ta dva iznosa.

Koncept podele prihoda je predložen za upotrebu prvenstveno zbog toga što je relativno jednostavan za primenu i zato što vrši rebalans zarada operatora kada su maloprodajne cene na neki način poremećene. Ipak postoje i neki nedostaci kod ovakvog koncepta formiranja cena. Prvo, može doći do smanjenja podsticaja za dominantnog operatora da izvrši rebalans maloprodajnih cena tako da one budu u vezi sa referentnim troškovima. Drugo, ovako definisan način tarifiranja ne daje dobre signale novim učesnicima na tržištu koji treba da odluče da li da ulažu u svoju opremu i infrastrukturu ili da je iznajme od dominantnog operatora. Treće, podela prihoda proporcionalno troškovima može da dovede do čudne situacije u kojoj operator povećava svoj profit povećanjem troškova. U naučnoj literaturi nema mnogo pokušaja da se sprovede ekonomska analiza pravila podele prihoda. Vršena su određena istraživanja u vezi sa samim konceptom i određen je optimalan odnos za podelu prihoda u slučaju horizontalne interkonekcije. Dodatno, uz pretpostavku da koncept podele prihoda može da bude ekvivalentan konceptu cost-basedako je pravilno određen način podele prihoda, ispitan je odnos između tog optimalno definisanog načina podele prihoda i cene pristupa [24].

Neki elementi koncepta podele prihoda mogu da budu pogodni u onim slučajevima kada je potrebno višak prihoda distribuirati nakon plaćanja troškovno orijentisane cene interkonekcije [25]. Međutim, u nekim slučajevima deo prihoda koji pripada dominantnom operatoru uključuje razne komponente, počev od troškova interkonekcije, preko licence za rad, kompenzacije za gubitke dominantnog operatora zbog pojavljivanja novog konkurenta ili čak ispunjavanja obaveza obezbeđivanja univerzalnog servisa. Ove poslednje komponente uglavnom se ne zasnivaju na troškovima i ne podležu regulaciji tamo gde regulator želi da unapredi efikasnost u telekomunikacionom sektoru. Ovaj pristup se može i zloupotrebiti, i to naročito u situacijama kada se formiraju sporazumi gde se izuzetno visoki udeli u prihodu koriste za profitiranje jednog operatora ili države. Posledica toga je smanjenje efikasne konkurentnosti. Ako se već koristi koncept podele prihoda, onda regulator treba jasno da identifikuje svaku komponentu koja učestvuje u toj „podeli“. Na primer, udeo u plaćanju cene interkonekcije koja je bazirana na troškovima, udeo u plaćanju koncesija, licenci i sl. Ovako primenjen koncept je transparentan i omogućava postepenu eliminaciju onih komponenti koje se ne zasnivaju na troškovima.

7. NAČINI TARIFIRANJA INTERKONEKCIJE U NGN MREŽAMA

Velika pažnja naučne i stručne javnosti je poslednjih nekoliko godina usmerena na istraživanja koja se odnose na tarifiranje u mrežama naredne generacije (NGN - Next Generation Networks). Mreže naredne generacije su multiservisne mreže sa definisanim kvalitetom servisa, u kojima se mogu obezbediti sve vrste aplikacija i servisa. Stoga treba istaći da svaka sesija jedne aplikacije može biti korektno identifikovana i merena. Ono što može predstavljati problem jeste kako klasifikovati sesije aplikacija i kako prilagoditi nove servise, kao i kako kreirati šemu tarifiranja koja se bazira na parametrima servisa ili na standardizovanim faktorima koji se mogu naplatiti, kao što su na primer: širina opsega za pristup, kašnjenje, trajanje poziva, gubici i dogovor o zajedničkim cenama interkonekcije za svaku posebnu aplikaciju i/ili kategoriju servisa. Tu je potreban sporazum SLA (Service Level Agreement) između mreže i pretplatnika, kao i između mreža koje se interkonektuju. U daljem tekstu će biti ukratko prikazani modeli naplate na lokalnom i veleprodajnom nivou, kao i modeli dogovora sa fiksnom cenom interkonekcije, koji se koriste za konekcije i osnovne servise, kao i model naplate interkonekcije po sesiji.

Ekonomski principi interkonekcije mreža naredne generacije obuhvataju: načine naplate (npr. plaća pozivajući pretplatnik - CPP, bill-and-keep, i sl.), načine tarifiranja (npr: tarifiranje po elementu mreže, prema kapacitetu ili prema SLA) i ugovorne uslove. U slučajevima gde postoji nemogućnost komercijalnog dogovora ili gde je relevantno tržište pod uticajem ex-ante regulative, nacionalna regulatorna agencija treba da bude uključena u postupak postavljanja tarifa, izbora načina naplate i rešavanja sporova.

Što se Interneta tiče, tu je usvojen model interkonekcije koji se bazira na neutralnoj centralizovanoj tački pristupa mreži (Network Access Point - NAP) na koje je usmeren IP saobraćaj mnogih pružalaca usluga Interneta [26]. Svaki provajder snosi troškove transporta IP saobraćaja do tačke pristupa mreži.

Tradicionalni, odnosno dominantni telekomunikacioni operatori nastoje da prenesu sadašnji pristup u okruženje mreža naredne generacije transformisanjem prethodnih tačaka TDM interkonekcije u IP tačke interkonekcije. To znači da će ostali operatori morati da snose troškove opsluživanja svog saobraćaja do (novih) tačaka interkonekcije, koje su ustanovili vodeći operatori. Ovakav sistem nastoji da održi i poveća asimetrične uslove u korist vodećeg operatora koji može biti manje zainteresovan da postavi neutralne tačke interkonekcije (kao što su NAP).

Regulatorna tela bi trebalo da intervenišu oko utvrđivanja IP tačaka interkonekcije ako troškovi operatora koji nastaju pri transportu IP saobraćaja porastu iznad prihvatljivog nivoa, naročito ako je to uzrokovano promenama u mrežama dominantnih operatora.

Kod maloprodajnog režima naplate je važno istaći postojanje dva bitna aspekta: Ko plaća? i Šta plaća? (odnosno treba utvrditi strukturu tarife) Što se tiče naplate u maloprodaji, jasno je da postoje izvesne razlike u naplati između PSTN i Internet saobraćaja. Kod PSTN je najčešće korišćeni princip za naplatu poziva da strana koja generiše poziv plaća i naknadu. Naknada obično zavisi od trajanja poziva kao i od rastojanja između pozivaoca i pozvanog. U tom slučaju strana koja prima poziv najčešće ne plaća ništa. Takav način naplate se naziva Calling Party Pays (CPP). U procesu utvrđivanja onoga šta se plaća, postoji nekoliko načina definisanja. Postoji naplata korišćenja na bazi minuta, koja je dugo bila u upotrebi, a sada postoje i različite nelinearne tarife. Često se koriste i ravnomerne (flat) tarife zato što se time izbegava neizvesnost oko onoga šta korisnik treba da plati.

Što se tiče Internet saobraćaja, postoje načini naplate koji se baziraju na RPP. Tarife za Internet konekciju uključuju plaćanje pristupa i mogućnosti slanja i primanja podataka. Korisnici primaju više saobraćaja nego što šalju. U poslednje vreme, korišćenjem konekcija P2P (peer-to-peer), instant mesindžinga i ostalih aplikacija, dolazi do balansiranja saobraćaja. Što se tiče onoga što se plaća, kod Internet saobraćaja tarife obuhvataju plaćanje pristupa i mogućnosti slanja i primanja podataka. Postoje različiti načini tarifiranja koji se mogu bazirati na vremenu konekcije ili količini podataka koji se mogu preneti, ili na kombinaciji ta dva načina tarifiranja. Takođe, često se koristi i pristup ravnomerne (flat) naplate [27].

Na veleprodajnom nivou u mrežama PSTN treba da se napravi razlika između Calling Party’s Network Pays (CPNP) i bill-and-keep. Pod pojmom CPNP podrazumeva se da mreža pozivaoca plaća kompletan poziv. Naplata po principu CPNP može da se izvede na dva načina: naplata po elementu (Element Based Costing - EBC) i naplata po kapacitetu (Capacity Based Costing - CBC), u zavisnosti od toga kako se naplaćuje upotreba. Ova dva pristupa se često koriste kao osnova regulisanih tarifa za interkonekciju. CPNP terminiranje dovodi do nastanka problema poznatog kao monopol terminiranja. Generalno, operator nema kontrolu nad tim kako će pozivi završiti – operator može da terminira poziv u bilo koju mrežu. To dovodi do specijalne forme tržišne moći operatora. Taj monopol postoji čak i na tržištima u kojima postoji efektivna konkurencija u generisanju poziva, i nije ni u kom slučaju ograničena samo na velike operatore sa značajnim tržišnim potencijalom. U tom slučaju, potrebna je dodatna regulativa čak i za male operatore, koji nemaju značajan udeo u tržištu [28]. Kada je u pitanju Internet, u primeni su sporazumi o piringu i tranzitu. Prema ugovoru o piringu, obe ugovorne strane su se usaglasile da razmenjuju saobraćaj bez naplate protoka, u skladu sa svojom politikom o piringu (koja može da sadrži i uslove koji se odnose na simetričnost protoka). Logika tranzitnih sporazuma je „naplati svojim korisnicima i plati apstrim provajderu”. Provajderi mogu da imaju sporazume o piringu sa jednim provajderima a da kupuju tranzit od drugih. Ovakvi sporazumi su rezultat bilateralnih dogovora i tu nije prisutna nikakva regulativa.

Kod sporazuma o primeni metoda bill-and-keep i piring nema plaćanja protoka, ali se oni razlikuju po preduslovima koji su za njih potrebni. Učestvovanje u sistemu terminiranja po metodi bill-and-keep ne zahteva striktno simetričan saobraćaj već može, na primer, da zavisi od minimalnog broja tačaka interkonekcije.

U mrežama naredne generacije mogu da se koriste i metode naplate u kojima mreže pozivajućeg (inicirajućeg) korisnika plaćaju uslugu, i to obe varijante, i naplata po elementu i/ili naplata po kapacitetu. Oba sistema predstavljaju troškovno bazirane sisteme gde nacionalna regulatorna tela treba da odrede specifične efikasne troškovne standarde u procesu određivanja veleprodajnih tarifa, tako da bude obezbeđena mogućnost efikasnog ulaganja u mrežu. Najčešće se efikasni trošak sastoji od LRAIC kome je dodat trošak uloženog kapitala. Pri korišćenju EBC, cena interkonekcije zavisi od broja elemenata mreže kao i od rastojanja, i to u onim slučajevima u kojima su cene bile vezane za rastojanja. Korišćenjem EBC dolazi do boljeg pokrivanja osnovnih troškova. U IP mrežama EBC ili CBC uzrokuju transakcione troškove (npr. za utvrđivanje IP tačaka interkonekcije). Glavna razlika između EBC i CBC je u tome što se kod CBC propusni opseg (broj kanala ili bita) kupuje unapred. To dovodi do veće podele rizika između glavnog operatora i konkurenata, tj. do većeg stepena koncentracije tržišta.

Kod sporazuma bill-and-keep, nema naplate terminiranja. Ovakav pristup se može primeniti i za generisanje servisa. Sam metod bill-and-keep se može shvatiti kao „trampa“ unutar koje mrežni operatori omogućuju drugim provajderima transport posredstvom svoje mreže. Svaka mreža snosi troškove mrežnih servisa. Trošak terminiranja saobraćaja iz mreže operatora A u mrežu operatora B se sastoji od obezbeđenja mrežnih kapaciteta za terminiranje saobraćaja mreže B u mrežu operatora A. Stoga, utisak da se servisi interkonekcije pružaju bez troškova je pogrešan, čak iako se nijedan servis ne plaća. Korišćenjem modela bill-and-keep redukuju se transakcioni troškovi, ne postoji problem monopola terminiranja, a samim tim što se ne vrši plaćanje izbegnut je i problem arbitraže.

Kao i svaki drugi metod naplate, i bill-and-keep ima svoje nedostatke. On, na primer, može da dovede do problema da provajderi teže da predaju svoj saobraćaj drugoj mreži, koja treba da izvrši terminiranje, što je moguće bliže tački generisanja. Ovo je razlog zbog koga metod bill-and-keep može da dovede do smanjenja investiranja. Da bi se prevazišao ovaj problem, razumno je zahtevati minimalni broj i lokaciju tačaka interkonekcije. Što je tačka interkonekcije bliža pozvanom korisniku, to je problem manji. Da bi se redukovao taj problem potrebno je odrediti topologiju tačaka interkonekcije.

Osnovni model, koji je u svom radu [29] predstavio Jun, sa fiksnom tarifom interkonekcije se može opisati na sledeći način. Posmatra se neka mreža, potpuno zasnovana na Internet protokolu, i neka je n adekvatna mera veličine mreže. Parametar n se može interpretirati kao težinska suma različitih klasa korisnika, pri čemu svaki vebsajt može da se računa dvostruko u odnosu na pojedinačnog korisnika. Ovo je potpuno logično, s obzirom na to da vebsajt prouzrokuje više spoljnih uticaja (eksternalija) na druge pretplatnike mreže. Funkcija dobiti od pretplatnika je data kao u(n), pa će ukupna korisnost mreže biti nu(t). Pretpostavlja se da je u’>0, jer se smatra da su eksternalije mreže pozitivne. Ukupan trošak opsluživanja mreže je c(n). U tom slučaju, prihod NGN mreže se može definisati kao:

(1)

gde je λ mera konkurentnosti mreža. Slučaj u kome je λ=0 odgovara slučaju monopola, dok slučaj λ=∞ odgovara idealnoj konkurenciji, dok sve vrednosti između odgovaraju konkretnoj situaciji koja je između monopola i idealne konkurencije. Ono što je značajno jeste odrediti profit mreže. Profit mreže i bez interkonekcije se može odrediti na osnovu izraza (2).

(2)

Profit mreže i sa interkonekcijom, sa primenom modela bill-and-keep, može se odrediti prema izrazu (3).

(3)

U tom slučaju profit od interkonekcije operatora i predstavlja razliku ova dva profita, kao što je dato u jednačini (4).

(4)

Na osnovu izvedenih jednačina vidi se da profit koji mreža ostvaruje interkonekcijom zavisna od konkurentnosti telekomunikacione mreže, broja korisnika posmatranog operatora i dobiti koja se ostvaruje pružanjem različitih servisa.

Analizom ovih izraza mogu se izvesti brojni zaključci. Neki od najznačajnijih su:

- Ako dve mreže posluju u približno jednakim uslovima, onda one mogu urediti interkonekciju bez finansijskih transakcija;

- Ako su svi ostali uslovi rada mreža jednaki, ona mreža koja se nalazi na konkurentnijem tržištu ima bolju pregovaračku poziciju;

- Ako su svi ostali uslovi rada mreža jednaki, prihod od interkonekcije je veći za operatora koji ima veći broj korisnika;

- Ako su svi ostali uslovi rada mreža jednaki, prihod od interkonekcije je obrnuto srazmeran meri konkurentnosti mreže.

Ako se pođe od pretpostavke da postoje tehničke mogućnosti merenja upotrebe svake aplikacije ili servisa, problem dogovora oko cena interkonekcije postaje lako rešiv, tako da se na svaku aplikaciju ili servis mogu primeniti tradicionalne šeme tarifiranja interkonekcije. Naravno, potrebno je izračunati fizičke troškove obezbeđivanja svake kategorije servisa u NGN okruženju ili se oko njih dogovoriti, što je tehničke prirode.

Postoje brojni faktori koji određuju efikasnost datog modela interkonekcije. Najznačajniji među njima su spoljni uticaji (eksternalije), troškovi mreže, stabilnost uslova na tržištu i ravnomernost saobraćaja [30].

Eksternalija (spoljni uticaj) predstavlja trošak ili korist koji snosi jedan subjekt kao rezultat akcije koju je preduzeo drugi subjekt. Pozitivnu eksternaliju predstavlja korist koju A ima od akcije koju je preduzeo B. Negativnu eksternaliju predstavlja trošak koju A ima od akcije koju je preduzeo B. Ključno je to da eksternalija utiče na položaj treće strane; tj. na položaj nekoga ko ne učestvuje u aktivnosti koja proizvodi eksterne troškove ili eksterne koristi.

Na troškove poruka koje se generišu u mreži podjednako utiču i inicirajuća i prijemna strana. Iz ove fundamentalne karakteristike proizilazi ekonomska uloga cene interkonekcije. Iniciranjem poruke inicijator uzrokuje eksternalije prijemnoj strani (eksternalije poruka). Slično, odlukom da pristupi mreži korisnik može kreirati eksternaliju (mrežnu eksternaliju ili pretplatničku eksternaliju) za ostale pretplatnike. Ove eksternalije mogu biti kompenzovane između krajnjih korisnika. Ako one nastaju između korisnika unutar jedne mreže onda se korekcijom maloprodajnih tarifa može povećati ukupna tražnja. Kada se uspostavlja tok saobraćaja između mreža, pri postojanju pravilne strukture maloprodajnih tarifa, korekcija nastalih eksternalija se bazira na plaćanjima na veleprodajnom nivou između mrežnih operatora. Kroz ove mehanizme, cene interkonekcije omogućavaju da se eksternalije između maloprodajnih (lokalnih) korisnika koriguju. Ipak je korisno imati na umu da sve to ima kumulativni, a ne pojedinačni efekat, odnosno, ne zavisi od jedne individualne poruke ili pretplate. Efikasna tarifa interkonekcije se može izvesti iz dva ključna elementa: prirode eksternalija i raspodele troškova između interkonektovanih mreža.

Ako je reč o saobraćaju između mreža koje imaju istu troškovnu strukturu i ravnomeran profil korisnika, onda smer plaćanja nije relevantan sa aspekta efikasnosti. Razlog tome je to što bi izbor bilo koje cene interkonekcije doveo do istog obima plaćanja među mrežama (koje bi bilo jednako nuli). Izbegavanjem troškova transakcija koje bi nastale prilikom tih podjednakih plaćanja, dolazi se do metode bill-and-keep kao efikasne u datim uslovima. Čak i kada je saobraćaj između čvorova u ravnoteži u samo nekom trenutku vremena, operatori se trude da utiču na tu ravnotežu i svoje troškove. Osim toga ravnoteža saobraćaja i/ili troškova se lako može poremetiti u zavisnosti od uslova na tržištu. Stoga, bill-and-keep je efikasan metod naplate interkonekcije ako postoji ravnoteža saobraćaja i zavisi od toga kako uslovi na tržištu mogu promeniti tu ravnotežu ili status čvora.

Efikasnost zahteva da se cena interkonekcije može podesiti tako da adekvatno odgovori na promene na tržištu. Ove promene mogu nastati zbog egzogenih faktora, kao na primer zbog uvođenja novih servisa koji menjaju tipičnu raspodelu dobiti (benefita) između inicirajuće i prijemne strane. Promena u uslovima tržišta može biti i endogena, odnosno uzrokovana podsticajem da se usvoji određeni model interkonekcije. Konkretno, operatori će biti podstaknuti da izbegnu troškove ili da povoljno prekroje ravnotežu saobraćaja tamo gde te akcije ne menjaju njihova plaćanja interkonekcije. Jasno je da efikasan model interkonekcije zahteva fleksibilnost u reagovanju na egzogene promene tržišta, kao i na strateške odluke operatora. Bill-and-keep može da bude efikasan samo onda kada su uslovi na tržištu takvi da je efikasna tarifa interkonekcije jednaka nuli (tj. kada je saobraćaj izbalansiran) i ako su ti uslovi stabilni.

Interkonekcija podrazumeva spajanje različitih mreža za komunikaciju, obezbeđujući efikasnije iskorišćenje resursa mreže, što za direktnu posledicu ima veći broj servisa koji su korisnicima na raspolaganju. Cene interkonekcije treba, pre svega, da promovišu ekonomsku efikasnost. Ovo praktično znači da, kao što i krajnji korisnici telekomunikacionih servisa treba da plate cenu koja odražava stvarne troškove resursa upotrebljenih da se obezbedi određeni servis, tako i interkonektovani operatori treba da plate cenu koja je realno definisana. Prema mišljenju Evropske komisije, STO i ITU, ta cena treba samo da pokrije troškove koji nastaju u procesu interkonekcije, a nikako da posluži dominantnim operatorima za povećanje profita ili pokrivanje nekih drugih troškova. Isto tako, cene interkonekcije treba da podstiču operatore mreža da investiraju u nove tehnologije koje će smanjiti troškove i/ili proširiti asortiman usluga. Pored toga, cene interkonekcije treba da promovišu konkurenciju na telekomunikacionom tržištu radi olakšanja ulaska novih operatora na tržište. Isto tako, cene interkonekcije mogu da budu instrument kojim bi se ubrzao prodor novih servisa na tržište.

U radu je dat pregled nekih koncepata za naplatu interkonekcije telekomunikacionih mreža. Kao najzastupljeniji koncept je opisan model cost-based, čije su različite varijante već primenjene u brojnim državama širom sveta. Opisan je najviše korišćen model LRIC, kao i načini za njegovo kreiranje. Osim toga prikazani su i konceptibill-and-keep, retail minus, revenue sharing. Posebno je izdvojen prikaz koncepata tarifiranja interkonekcije u mrežama naredne generacije, koje zbog svoje specifičnosti zahtevaju posebno razmatranje.

[1] Directive 2002/19/EC of the European Parliament and of the Council of 7 March 2002 on access to, and interconnection of, electronic communications networks and associated facilities (Access Directive) dostupno na: http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri= OJ:L: 002:108:0007:0020:EN:PDF

[2] Damian Chalmers, Gareth Davies, Giorgio Monti: European Union Law: Text and Materials, Cambridge, Cambridge University Press, 2010.

[3] Jean-Jacques Laffont, Scott Marcus, Patrick Rey, Jean Tirole: "Internet interconnection and the off-net-cost pricing principle", The RAND Journal of Economics, Vol. 34, No. 2, pp. 370-390.

[4] Commission Recommendation of 8 January 1998 on interconnection in a liberalized telecommunications market (Part 1 - Interconnection pricing) dostupno na: http://eur-lex.europa.eu /LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:1998:073:0042:0050:EN:PDF

[5] Study on The Preparation of an Adaptable Bottom-Up Costing Model for Interconnection and Access Pricing in European Union Countries: A Final Report for Information Society Directorate-General of the European Commission by Europe Economics, April 2000.

[6] P. Noumba, C. Rudelle, L. Simon, L. Gille: A model for calculating interconnection costs in telecommunications, World Bank, 2004.

[7] Valentina Radojičić Aleksandra Kostić-Ljubisavljević: „Odabrani modeli obračuna troškova interkonekcije”, XXIV Simpozijum o novim tehnologijama u poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju, PosTel 2006, Zbornik radova, Beograd, 2006, str. 335-344.

[8] Question 6-1/1, Report on interconnection, ITU-D Study group 1, 3rd study period, (2002-2006).

[9] http://www.ispo.cec.be/infosoc/telecompolicy/en/Cost_model_2000.xls

[10] http://ec.europa.eu/archives/ISPO/infosoc/telecompolicy/en/ lricexsum.pdf

[11] A. Kostić-Ljubisavljević, V. Radojičić, V. Aćimović-Raspopović: "An Implementation of Adaptable Bottom-up Model for Calculation Interconnection Costs", Proceedings of XLII ICEST 2007, Vol.1, Ohrid, 2007, pp. 177-180.

[12] Valentina Radojičić, Aleksandra Kostić-Ljubisavljević: "Pristupi za primenu LRIC modela", XXV Simpozijum o novim tehnologijama u poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju PosTel 2007, Zbornik radova, Beograd, 2007, str. 225-234.

[13] Patrick DeGraba: “Bill and Keep at the Central Office As the Efficient Interconnection Regime,” OPP Working Paper Series No. 33, FCC, December 2000.

[14] J. Wright: “Bill and keep as the efficient interconnection regime?”, Review of Network Economics, Volume 1, March 2002, pp. 54-60.

[15] Patrick DeGraba: “Bill and keep as the efficient interconnection regime?: A Reply”, Review of Network Economics, Volume 1, March 2002, pp. 61-65.

[16] Jay M. Atkinson, Christopher C. Barnekov: “A Competitively Neutral Approach To Network Interconnection,” OPP Working Paper Series No. 34, December 2000.

[17] Wouter Dessein: “Network competition in nonlinear pricing,” RAND Journal of Economics, Vol. 34, No. 4, 2003, pp. 593-611.

[18] Joshua S. Gans & Stephen P. King: “Using ‘Bill and Keep’ Interconnection Arrangements to Soften Network Competition,” Economics Letters, Vol. 71, No. 3, June 2001, pp. 413-420.

[19] Jongyong Lee: "Possibility of Bill & Keep in the Mobile Termination Market of Korea", Proceedings of PICMET 2008, 27-31 July, Cape Town, South Africa, 2008. pp. 2613- 2622.

[20] Body of European Regulators: BEREC Report Regulatory Accounting in Practice, 2010.

[21] Principles of Implementation and Best Practice regarding the use and implementation of Retail Minus pricing as applied to electronic communication activities IRG (05) 39, 2005.

[22] ICT Regulation Toolkit dostupno na: http://www.ictregulationtoolkit.org/en/index.html

[23] Ricardo Goncalves: "Cost orientation and xDSL services: Retail-minus vs. LRAIC", Telecommunications Policy 31, 2007, pp. 524–529.

[24] Jeong-Yoo Kim, Yoonsung Lim: "The Revenue-Sharing Rule For Interconnection Charges", Japanese Economic Review, Volume 55, Issue 3, pp. 298-310.

[25] Hank Intven, Jeremy Oliver, Edgardo Sepulveda: Telecommunications Regulation Handbook, The World Bank, 2000.

[26] ERG Project team on IP interconnection and NGN, Final report on Interconnection, ERG (07) 09, 2009.

[27] Valentina Radojičić, Aleksandra Kostić-Ljubisavljević: "Interkonekcija mreža naredne generacije", XXVII Simpozijum o novim tehnologijama u poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju, PosTel2009, Zbornik radova, Beograd 2009.

[28] Richard Cadman, NGN interconnection: Charginig Principles and Economic Efficiency, 2007, dostupno na www.ngnuk.uk.org

[29] Kiho Yoon: "Interconnection Economics of All-IP Networks", Review of Network Economics, vol. 5, issue 3, sept. 2006.

[30] M. Dodd, A. Jung, B. Mitchell, P. Paterson, P. Reynolds: "Bill-and-keep and the economics of interconnection in next-generation networks", Telecommunications Policy 33, 2009, pp. 324–337.

Autori