CASOPIS REPUBLICKE AGENCIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

SADRŽAJ

Rad će predstaviti promene pozicija Evropske unije u odnosu na regulisanje VoIP-a, pre svega izazvane razvojem tehnologije i ekspanizijom Interneta u poslednjoj deceniji. U početku, VoIP najčešće nije ni bio predmet regulisanja od strane nacionalnih regulatornih tela. Danas se, međutim, usluge VoIP-a u mnogim državama korisnicima nude umesto javnih fiksnih telefonskih usluga ili paralelno sa njima, što je izazvalo potrebu za intervencijom zakonodavaca i regulatornih tela, pre svega u cilju zaštite korisnika. Predstavljen je zakonodavni put Evropske unije od monopola do potpune liberalizacije na telekomunikacionom tržištu i njegove implikacije u odnosu na govornu telefoniju, govornu komunikaciju na Internetu, kao i VoIP. Razmotrene su i regulatorne dileme sa kojima se Evropska unija suočava u vezi sa statusom VoIP-a u poslednjem regulatornom okviru iz 2003. godine, ali i način na koji države članice pokušavaju da primene taj pristup u svojim nacionalnim zakonodavstvima. Na kraju je dat primer kako OFCOM, britansko regulatorno telo, pristupa ovom problemu.

1. UVOD

Do prve upotrebe Interneta za prenos govora došlo je 1994. godine u Izraelu, što je bio rezultat istraživanja potencijalnog korišćenja Interneta kao alternativne telekomunikacione platforme<1>, dok je kompanija VocalTec prvi put ovu uslugu ponudila komercijalno 1995. godine u Sjedinjenim Američkim Državama<2>. U početku je u mogućnosti prenosa glasa putem Interneta uživao mali broj ljudi i to u nekomercijalne svrhe. Međutim, sa razvojem tehnologije i ekspanzijom upotrebe Interneta u svetu, usluga prenosa glasa putem Interneta (poznatija kao VoIP – Voice over Internet Protocol) prešla je u skoro svakodnevnu upotrebu, koja preti da ugrozi, a često i potpuno zameni, fiksnu telefoniju u mnogim segmentima života, pre svega zbog znatno smanjenih troškova govorne komunikacije. Kao takva, usluga VoIP-a izazvala je regulatorne nedoumice kojima će se ovaj rad baviti.

2. POČECI REGULISANJA VoIP-A

Poslednjih dvadeset godina Evropsku uniju karakteriše neuobičajeno visok nivo regulatornih aktivnosti vezanih za telekomunikaciono tržište, u okviru kojih je usvojeno više od stotinu direktiva, odluka, preporuka i rezolucija u ovoj oblasti.

Sve do početka 1980-ih godina prošlog veka, za sektor telekomunikacija u Evropi karakterističan je bio jak državni monopol. Sredinom osamdesetih je došlo do prvih privatizacija u nekim zemljama sadašnje Evropske unije. Međutim, državni operatori su u mnogim zemljama zadržali svoje vodeće, monopolske položaje sve do konačne liberalizacije tržišta do koga je došlo 1998. godine.

2.1. Govorna telefonija

1990. godine usvojena je Direktiva Evropske komisije 90/388/EEC o konkurenciji na tržištu telekomunikacionih usluga<3> koja je predstavljala osnovu za regulisanje telekomunikacionih usluga u Uniji tokom devedesetih godina, a i danas ima jak uticaj na regulisanje govornih usluga.

Ovom Direktivom, govorna telefonija je definisana kao «komercijalna usluga koja se pruža javno, putem direktnog prenosa u realnom vremenu, između javnih fiksnih terminalnih tačaka, koje omogućavaju svakom korisniku da koristi opremu povezanu na takvu terminalnu tačku kako bi bila u stanju da komunicira sa drugom terminalnom tačkom»<4>. Zemlje članice se ovom Direktivom pozivaju da povuku sva specijalna ili ekskluzivna prava za pružanje telekomunikacionih usluga, osim za usluge govorne telefonije, kao i da preduzmu sve neophodne mere kako bi osigurali da svaki operator bude u mogućnosti da pruža takve telekomunikacione usluge. Ovom odredbom je i zvanično počela obaveza liberalizacije telekomunikacionog tržišta EU koja se završila paketom direktiva iz 1998. godine, koje su predstavljale okvir za stvaranje konkurentnosti na tržištu. Nove odredbe su obavezivale države članice da odrede uslove za izdavanje dozvole, koji su morali da budu objektivni, nediskriminatorni i transparentni. U slučaju odbijanja da se dozvola izda, morala je da postoji mogućnost žalbe na takvu odluku.

2.2. Govorna komunikacija na Internetu

U međuvremenu, usled razvoja softvera i kapaciteta za prenos, postalo je moguće da se govorna komunikacija odvija putem Interneta između dva korisnika koji koriste odgovarajući, kompatibilan program ili putem pristupa standardnim telefonima. Razvoj novih tehnologija doveo je do toga da Evropska komisija 1998. godine usvoji Pravilnik o statusu govorne komunikacije na Internetu u zakonodavstvu Evropske unije (u daljem tekstu «Pravilnik») i, posebno, u odnosu na Direktivu 90/388/EEC<5>. Pravilnik se tiče dvostrane razmene govorne komunikacije putem Interneta, ali ne obuhvata sadržaj web stranica, elektronsku ili govornu poštu, koji se čuvaju u govornoj formi, već takve usluge smatra novim multimedijalnim uslugama. Pravilnik se ne odnosi ni na usluge call backa.

Pravilnik je definisao tri osnovne kategorije Internet telefonije koje se i danas koriste, ne samo u okviru Evropske unije, već i u skoro svim članicama Međunarodne telekomunikacione unije (ITU<6>). Ova podela je napravljena sa stanovišta korisnika i nije imala obavezujući, već više deklarativni karakter.

1)Računar – računar (PC-PC):

2)Računar – telefon; telefon – računar

3)Telefon – telefon

Mora se imati u vidu da je ovaj Pravilnik iz 1998. godine, kao i da je od tada tehnologija uznapredovala, tako da danas postoje dodatne kategorije pružanja usluge prenosa glasa putem Interneta koje se koriste u nekim Evropskim zemljama.

Pravilnik je stavio poseban naglasak na uslove pod kojima bi govorna komunikacija putem Interneta mogla da se tretira kao govorna telefonija u smislu Direktive 90/388/EEC. Razlog je taj što bi VoIP, ako bi bio tretiran kao govorna telefonija, potpadao pod režim dozvola (licenci) koji je važio za pružaoce usluga govorne telefonije. Da bi neka govorna usluga bila tretirana kao govorna telefonija, morala su da budu kumulativno ispunjena četiri uslova, u skladu sa Direktivom 90/388/EEC. Ti uslovi su:

1)Da komunikacija bude predmet komercijalne ponude

2)Da se ponudi javno

3)Da se odvija između dve terminalne tačke PSTN

4)Da se prenosi direktno u realnom vremenu.

Do regulatornog paketa iz 1998, koji je uveo liberalizaciju telekomunikacionog tržišta, Internet servis provajderi su radili na osnovu opšteg odobrenja koje je sadržalo uslove koji su morali da budu objektivni, nediskriminatorni, proporcionalni i transparentni. To je značilo da je Internet telefonija bila deo jedinstvene ponude Internet usluga koja se nudila korisnicima. Bilo je neproporcionalno zahtevati od provajdera da za pružanje usluga Internet telefonije apliciraju za dodatna odobrenja, osim ukoliko se ne kvalifikuju za pružanje usluga govorne telefonije.

Stav Evropske komisije je bio da ukoliko bar jedan od gore nabrojana četiri uslova nije bio ispunjen, prenos glasa putem Interneta nije predstavljao govornu telefoniju. Kao posledica toga, provajderi su mogli da nastave da svoje usluge pružaju samo uz postojanje opšteg odobrenja. Ukoliko govor putem Interneta nije ispunjavao uslov da se tretira kao govorna usluga u skladu sa Direktivom 90/388/EEC, Internet provajderi nisu imali obavezu da učestvuju u troškovima univerzalnog servisa. Međutim, kada je Internet telefonija ispunjavala četiri uslova istovremeno i bila tretirana kao govorna telefonija, tada su takvi provajderi postajali obavezni da plaćaju naknadu za univerzalni servis.

Nakon javnih konsultacija, Evropska komisija je 2000. godine još jednom revidirala regulatorni status Internet telefonije jer se u međuvremenu pojavila potreba da se postojeća regulativa uskladi sa tehnološkim napretkom. Zbog toga je Komisija usvojila Dodatak pravilniku komisije o statusu govora na Internetu u zakonodavstvu Unije a posebno u odnosu na Direktivu 90/388/EEC<7>, u kome pravi razliku između „prenosa glasa putem Internet protokola“ i „prenosa glasa putem Interneta“. Prva kategorija označava razne vrste prenosa glasa korišćenjem Internet protokola, dok „prenos glasa putem Interneta“ pokriva samo takve govorne usluge koje se pružaju putem javnog Interneta. Do potrebe za različitim definisanjem ove dve vrste usluga došlo je usled nagle ekspanzije korišćenja Internet protokola za prenos govornih usluga, najčešće u privatnim mrežama. Takve usluge su počele da se reklamiraju kao govorna telefonija (samim tim su postajale predmet komercijalne ponude), dok su krajnji korisnici često dovođeni u zabludu jer nisu znali da usluga koju su izabrali kao govornu u stvari nije javna govorna usluga koja se pruža putem PSTN. Međutim, uslov prenosa govora u realnom vremenu uglavnom i dalje nije bio zadovoljen prilikom prenosa glasa putem javnog Interneta, dok se u slučaju zamene za govornu uslugu preko PSTN ovaj uslov mogao smatrati ispunjenim, posebno ako se usluga pružala putem privatne mreže ili je provajder mogao da garantuje kvalitet usluge kao na PSTN.

Ipak, Komisija je ponovo zaključila da Internet telefonija još uvek ne ispunjava uslove da bi se tretirala kao govorna telefonija u smislu definicije govorne telefonije iz Direktive 90/388/EEC, osim kada su sva četiri uslova istovremeno ispunjena. Stoga je Evropska komisija je savetovala države članice da nastave da izdaju opšta odobrenja provajderima koji pružaju usluge Internet telefonije. Naravno, ukoliko bi usluga pružanja govora preko Interneta ispunjavala sva četiri predviđena zahteva i tako postala zamena za tradicionalnu uslugu govorne telefonije, tada je trebalo primeniti i odgovarajući regulatorni režim za pružanje govornih telefonskih usluga (licencu).

3. NOVI REGULATORNI OKVIR ZA ELEKTRONSKE KOMUNIKACIJE U EVROPSKOJ UNIJI I NJEGOV UTICAJ NA USLUGE VOIP-A

Evropska komisija je, kako smo do sada videli, prenos glasa putem Interneta tretirala drugačije od govorne telefonije osim kada su kumulativno bila ispunjena sva četiri uslova predviđena Direktivom 90/388/EEC. Takođe, provajderima prenosa glasa putem Interneta bilo je potrebno samo opšte odobrenje za prenos podataka (a ne individualna licenca) da bi pružali usluge VoIP-a i nisu imali obavezu da učestvuju u fondovima za univerzalni servis.

U međuvremenu, 2002. godine, Evropska unija usvojila je novi tehnološko neutralni regulatorni okvir<8>, koji je zasnovan na konstataciji da je došlo do konvergencije telekomunikacionog, medijskog i sektora informacionih tehnologija. Ovaj regulatorni okvir predstavlja poslednju fazu regulatornog režima Evropske unije i sastoji se od Direktive od zajedničkom regulatornom okviru<9>, Direktive o izdavanju odobrenja za mreže i usluge<10>, Direktive o pristupu i međusobnom povezivanju<11>, Direktive o univerzalnim uslugama<12> i Direktive o privatnosti i elektronskim komunikacijama<13> .

Direktiva o zajedničkom regulatornom okviru stvara jedinstven regulatorni okvir koji obuhvata sve mreže i usluge elektronskih komunikacija, dok se ne odnosi na sadržaj koji se prenosi preko elektronskih komunikacionih mreža kao i neke informacione usluge, što je važno za tretiranje prenosa glasa putem Interneta. Direktiva o pristupu i međusobnom povezivanju naglašava da ovaj regulatorni okvir ne pokriva ni usluge sadržaja radiodifuznog programa.

U daljem tekstu ćemo ispitati poziciju usluga VoIP-a u novom regulatornom režimu.

3.1. VoIP usluge u novom regulatornom okviru

Direktiva o zajedničkom regulatornom okviru definiše elektronsku komunikacionu uslugu kao «uslugu koja se pruža uz nadoknadu, a sastoji se od prenosa signala putem elektronske komunikacione mreže, uključujući i telekomunikacione usluge na mrežama koje se koriste za emitovanje radiodifuznog programa»<14>. Postoje dva osnovna zahteva da bi VoIP usluga potpala pod definiciju elektronske komunikacione usluge. Prvi je da usluga mora da bude pružena uz nadoknadu <15>, a drugi da mora da se prenosi putem elektronske komunikacione mreže<16>.

Mreža elektronskih komunikacija obuhvata «prenosne sisteme, opremu za usmeravanje saobraćaja kao i druge resurse koji omogućavaju prenošenje signala žicom, radijom, optičkim ili drugim elektromagnetnim sredstvima, uključujući satelitske mreže, fiksne ili mobilne zemaljske mreže (telefonske i paketne mreže, uključujući Internet), sisteme za prenos podataka putem energetskih vodova i mreže za emitovanje radio i televizijskog programa kao i mreže kablovske televizije bez obzira na vrstu informacija koje emituju, dokle god se koriste sa ciljem prenošenja signala»<17>. Ova definicija jasno pokazuje da se usluge prenosa glasa putem Interneta (VoIP) prenose preko mreže elektronskih komunikacija, čak i kada usluga VoIP-a nije definisana kao elektronska komunikaciona usluga.

Javno dostupna telefonska usluga<18> definisana je Direktivom o univerzalnim uslugama kao «javno dostupna usluga upućivanja i primanja nacionalnih i međunarodnih poziva, poziva hitnim službama putem broja ili brojeva iz nacionalne i međunarodne numeracije. Dodatno, ova usluga može da podrazumeva i biranje uz pomoć operatora, pristup imenicima korisnika, usluge javnih govornica, pružanje usluga pod posebnim uslovima, pružanje usluga korisnicima sa invaliditetom ili sa posebnim socijalnim potrebama, kao i ne-geografskih usluge»<19>. Definicija javno dostupne telefonske usluge uvodi i treći uslov za postojanje usluge govorne telefonije po Direktivi 90/388/EEC, a to je da je usluga „javno dostupna“. Ovog puta ne postoji zahtev koji se odnosi na kvalitet prenosa glasa u realnom vremenu, ali je uvedena obaveza za države članice da omoguće besplatno pozivanje brojeva hitnih službi kroz sve javno dostupne telefonske usluge, uključujući i javne telefonske govornice<20>. Nepostojanje obaveze prenosa glasa u realnom vremenu može dovesti do toga da sve veći broj VoIP provajdera budu kategorizovani kao pružaoci javno dostupnih telefonskih usluga (PATS). Međutim, to se ne odnosi na PC – PC kategoriju jer je jedan od uslova za pristup javnim telefonskim uslugama da se ta usluga prenosi kroz broj ili brojeve u nacionalnom i međunarodnom telefonskom planu numeracije.

3.2. Pristup država članica regulisanju statusa VoIP-a u nacionalnim zakonodavstvima

Nakon što je usvojen novi okvir Evropske unije za elektronske komunikacije, započeta je javna rasprava na svim nivoima o regulatornim aspektima VoIP-a. Sa pravne tačke gledišta, najvažnije je bilo utvrditi da li se VoIP usluge definišu kao javno dostupne telefonske usluge, sa svim posledicama koje to sa sobom povlači, ili one ostaju u domenu elektronskih komunikacionih usluga.

Ako bi, sa tehničkog stanovišta, napravili razliku između javno dostupnih telefonskih usluga i VoIP-a, to objašnjenje bi otprilike izgledalo ovako: Javna telefonska usluga je zatvorenog tipa – mreža sa komutacijom kola<21>, koristi nacionalne i internacionalne brojeve iz plana numeracije<22>, naplaćuje se na osnovu lokacije, udaljenosti i trajanja razgovora, i deo je zatvorenog sistema sa standardizovanim tehničkim karakteristikama prenosa. Sa druge strane, VoIP usluga je paketskog tipa, koristi URL, IP adrese i brojeve iz plana numeracije (u zavisnosti od tipa VoIP-a), deo je otvorenog sistema, a tehnički kvalitet prenosa zavisi od kašnjenja podataka. Trend u Evropi i svetu je rapidan porast korisnika VoIP-a pošto ova usluga pre svega smanjuje troškove međunarodnog saobraćaja. Istovremeno, veća upotreba širokopojasnog pristupa Internetu sigurno utiče na povećanje broja VoIP korisnika.

Iz ovoga proizilazi da se ključna regulatorna pitanja u vezi sa VoIP-om tiču prevashodno zaštite korisnika <23>. Tim povodom su nastale mnoge studije, kao što su Finalni izveštaj za Evropsku komisiju o IP govornim i ostalim konvergentnim uslugama<24>, Radni dokument Evropske komisije o tretiranju prenosa glasa putem Internet Protokola (VoIP-a) u Regulatornom okviru Evropske unije<25>, Zajednička izjava Evropske regulatorne grupe o regulatornom pristupu VoIP-u<26>, Radni dokument OECD-a o politici telekomunikacionih i informacionih usluga – razvoj VoIP-a na tržištu<27>.

Ono što je zajedničko svim ovim dokumentima jeste pokušaj da se predvidi ekspanzija VoIP usluga na tržištu, njegov uticaj na korišćenje tradicionalnih telefonskih usluga, promene koje će pretrpeti korisnici, kao i nove obaveze koje će VoIP operatori morati da preuzmu. Regulatorna tela zemalja Evropske unije imala su rezervisan stav prema usvajanju posebnih pravilnika koji bi se odnosili samo na VoIP usluge i dugo godina su zauzimali liberalan stav prema obavezama VoIP provajdera. Međutim, kako se razvijala VoIP tehnologija i usluge postajale dostupne sve širim grupama korisnika koji su ih sa lakoćom prihvatali, većina država članica Evropske unije započela je konsultacije na temu posebnog statusa VoIP-a u njihovom zakonodavstvu u periodu 2004-2007. godine. Većina regulatornih tela uvela je posebne obaveze za operatore koji nude uslugu Internet telefonije kao zamenu za usluge javne telefonije. Te obaveze se najčešće sastoje u tome da ili obezbede korisnicima usluge zvanja hitnih službi ili ih jasno, prilikom potpisivanja ugovora, obaveste da im takvu vrstu usluge ne mogu garantovati.

3.3. Studija slučaja: Regulisanje VoIP-a u Velikoj Britaniji

Jedan od primera kako nacionalna regulatorna tela u okviru Evropske unije pristupaju ovom problemu jeste britanski regulator OFCOM<28>. Britansko regulatorno telo ima tehnološki neutralan pristup regulisanju Internet telefonije, što znači da niti zabranjuje niti stimuliše korišćenje određene tehnologije za prenos govora.

Još je OFTEL<29> aprila 2002. godine objavio dokument<30> sa pitanjima i odgovorima u vezi sa regulisanjem usluga prenosa glasa putem Internet Protokola (VoIP-a). Tada je na snazi bio Zakon o telekomunikacijama iz 1984. godine, po kome je svako ko je upravljao telekomunikacionim sistemom u zemlji morao prethodno da pribavi dozvolu od Ministarstva trgovine i industrije. Po tom zakonu, VoIP usluge nisu bile tretirane kao telekomunikacione usluge, osim u slučaju kada je takva usluga pružana kao zamena za tradicionalnu javnu telefonsku mrežu ili javnu govornu telefoniju.

U međuvremenu Velika Britanija je 2003. godine usvojila Zakon o komunikacijama kojim je svoje zakonodavstvo harmonizovala sa novim regulatornim okvirom za elektronske komunikacije Evropske unije. Zakon je zadržao tehnološki neutralan pristup koji se primenjuje na sve usluge i mreže elektronskih komunikacija, uključujući i VoIP.

OFCOM je 6. septembra 2004. godine objavio dokument «Nove govorne usluge»<31> kojim je predložio regulatorni okvir za VoIP usluge u kome se vodi računa pre svega o zaštiti interesa korisnika. Ovaj predlog je obuhvatio kako standarde propisane direktivama Evropske unije, tako i zahteve još uvek mladog tržišta prenosa govora putem Internet protokola. Naglašeno je da se za VoIP usluge najčešće koristi širokopojasna konekcija i to ili preko računara korišćenjem slušalica i mikrofona ili putem tradicionalnog telefona i adaptera. OFCOM je ovim dokumentom dozvolio operatorima novih govornih usluga<32> da na tržištu nude pristup brojevima hitnih službi (999 i 112) bez obaveze da moraju da ispune sve regulatorne zahteve neophodne za operatore javno dostupnih telefonskih usluga, što je liberalniji pristup u odnosu na današnji stav, jer se očekivalo Mišljenje Evropske komisije o tome kako bi njene direktive trebalo da se primenjuju na nove govorne usluge, posebno VoIP, i istovremeno se pratio razvoj tržišta. OFCOM je okarakterisao VoIP kao uslugu koja liči<33> na tradicionalne telefonske usluge, ali koja često nije u stanju da korisnicima obezbedi uslugu koja bi bila istog standarda i kvaliteta kao ona očekivana od tradicionalne javne telefonske usluge. Dokumentom o novim govornim uslugama, OFCOM je identifikovao ciljeve kojima će zaštititi interese građana i korisnika, pre svega kreiranjem sredine u kojoj će nove tehnologije moći neometano da se razvijaju na tržištu, što bi doprinelo većem izboru usluga, zatim da osigura da korisnici budu blagovremeno informisani i zaštićeni u vezi sa uslugama koje koriste, kao i da se minimalizuju smetnje na tržištu koje bi bile prouzrokovane preteranom regulativom. Jedno od važnijih pitanja koje je uzeto u razmatranje jeste i mogućnost dodeljivanja brojeva iz plana numeracije korisnicima usluga VoIP-a. OFCOM-ov predlog je bio da to budu brojevi «055» i «056», ali su konsultacije ostavile otvoreno pitanje toga da li je uopšte moguće dodeliti brojeve iz plana numeracije za VoIP usluge<34>.

Nakon pristiglih primedaba i komentara, kao i Mišljenja Evropske komisije, ali i OFCOM-ovom internom analizom razvoja VoIP tržišta, nastao je dokument objavljen 22. februara 2006. godine: «Regulativa VoIP usluga – izjava i dalje konsultacije»<35>. Konsultacije su bile otvorene za sve zainteresovane strane do maja 2006. godine, do kada je OFCOM primio više od pedeset<36> primedaba i sugestija koje je uvrstio u svoj konačni dokument «Regulativa VoIP usluga<37>» objavljen 27. marta 2007. godine. Ovaj dokument zadržao je podršku inovacijama sa tehnološki neutralnog stanovišta, propisao obavezu da korisnici budu blagovremeno obavešteni o tehničkim (ne)mogućnostima VoIP-a i nametnuo obavezu VoIP operatorima da omoguće korisnicima maksimalnu dostupnost pozivima hitnih službi. OFCOM je još jednom poseban akcenat stavio na zaštitu interesa korisnika.

4. ZAKLJUČAK

Kao što je prikazano u prethodnim poglavljima, Evropska unija je usvojila tehnološki neutralan pravni okvir za elektronske komunikacione usluge, ostavljajući zemljama članicama slobodu da nacionalnim zakonodavstvima bliže urede svaku pojedinačnu telekomunikacionu uslugu, uključujući i usluge VoIP-a. Stav Evropske unije je da se i licence i dozvole izdaju samo ako se određene usluge pružaju putem ograničenih resursa, što su radio-frekvencije i brojevi određeni planom numeracije. Zbog toga su zemlje članice, ukoliko su se odlučile da dodeljuju dozvole VoIP operatorima, to uglavnom činile za one usluge koje se pružaju korišćenjem fiksne telefonske mreže i brojeva iz plana numeracije.

Najveći broj zemalja Evropske unije je započeo procese konsultacija kako bi prilagodio postojeću regulativu VoIP uslugama. Mnoge članice Evropske unije su pojavu VoIP-a shvatile kao još jedan način jačanja konkurencije na tržištu. Neke države su se opredelile da na usluge VoIP-a primene ili samo minimalnu regulativu ili da takve usluge uopšte ne regulišu, dok su druge rešavanju pravnog statusa Internet telefonije pristupile vrlo ozbiljno i studiozno, nekada ga izjednačavajući sa telekomunikacionim uslugama fiksne govorne telefonije.

Cilj ovog rada bio je hronološki prikaz regulisanja usluga VoIP-a u Evropskoj uniji, čiji član Srbija teži da bude. Predstavljen je i način na koji je britansko regulatorno telo postepeno menjalo pravni okvir regulisanja VoIP usluga, prateći razvoj tehnologija i tržišta, uz istovremene konsultacije, javnu raspravu i saradnju OFCOM-a sa predstavnicima industrije i korisnicima usluga. Velika Britanija je uzeta za primer jer je OFCOM jedno od regulatornih tela u Evropskoj uniji koje uglavnom postavlja standarde u ovoj oblasti. Sa druge strane, mnoge države Evropske unije su još uvek u fazi konsultacija i priprema pravilnika koji bi regulisali ovu oblast.

Očekuje se da će i Republička agencija za telekomunikacije Srbije započeti pripremu pravilnika koji bi regulisao usluge prenosa govora putem Internet protokola u Srbiji. Agencija će imati težak zadatak da se opredeli za regulatorni model koji bi istovremeno bio u skladu sa standardima Evropske unije ali i sa specifičnostima pravnog sistema i tržišta Srbije.

Literatura

1.Ian Walden and John Angel: Telecommunications Law and Regulation, Oxford University Press, Second Edition, 2005.

2.Ian Walden: “Regulatory Implications of Internet Telephony”, Computer and Telecommunications Law Review, 1996.

3.Maria Michalis: “Regulation of Internet Telephony in the United States and the European Union”, Computer and Telecommunications Law Review, 2004.

4.Commission Directive 90/388/EEC of 28 June 1990 on competition in the markets for telecommunications services, Official Journal L 192, 24 July 1990.

5.Status of voice communications on Internet under Community law and, in particular, pursuant to Directive 90/388/EEC; Official Journal C 6, 10 January 1998.

6.Communication from the Commission - Status of voice on the Internet under Community law, and in particular, under Directive 90/388/EEC – Supplement to the Communication by the Commission to the European Parliament and the Council on the status and implementation of Directive 90/388/EEC on competition in the markets for telecommunications services, Official Journal C 369, 22 December 2000.

7.Directive 2002/21/EC of the European Parliament and of the Council of 7 March 2002 on a common regulatory framework for electronic communications networks and services (Framework Directive), Official Journal L 108/33, 24 April 2002.

8.Directive 2002/20/EC of the European Parliament and of the Council of 7 March 2002 on the authorization of electronic communications networks and services (Authorization Directive), Official Journal L 108/21, 24 April 2002.

9.Directive 2002/19/EC of the European Parliament and of the Council of 7 March 2002 on access to, and interconnection of, electronic communications networks and associated facilities (Access Directive), Official Journal L 108/7, 24 April 2002.

10.Directive 2002/22/EC of the European Parliament and of the Council of 7 March 2002 on universal service and user’s rights to electronic communications networks and services (Universal Service Directive), Official Journal L 108/51, 24 April 2002.

11.Directive 2002/58/EC of the European Parliament and of the Council of 12 July 2002 concerning the processing of personal data and the protection of privacy in the electronic communications sector (Directive on privacy and electronic communications),Official Journal L 201, 31 July 2002.

12.IP Voice and Associated Convergent Services: Final Report from the European Commission, Analysis, 28. januar 2004.

13.Commission Staff Working Document on The Treatment of Voice over Internet Protocol (VoIP) under the EU Regulatory Framework, An Information and Consultation Document, Brussels, 14 Jun 2004.

14.ERG Common Statement for VoIP regulatory approaches, ERG (05) 12 from 12th Plenary meeting of the European Regulators Group, 10-11 February 2005.

15.Working Party on Telecommunication and Information Services Policies; VoIP: Developments in the Market; Organization for Economic Co-operation and Development (OECD), Directorate for Science, Technology and Industry, 10 January 2006.

16.Numbering arrangements for Voice over Broadband services, OFCOM, 24 February 2004.

17.Regulation of VoIP Services, OFCOM, 29 May 2007.

Biografija

Mr Jelena Surčulija diplomirala je 2000. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a magistrirala pravo medija, telekomunikacija i Interneta na Univerzitetu Queen Mary u Londonu 2005. godine, kao britanski Chevening stipendista.

Učestvovala je u izradi Zakona o radiodifuziji i javnom informisanju u Srbiji, a pratila je i izradu Zakona o telekomunikacijama i slobodnog pristupa informacijama. Držala je predavanja na fakultetima Univerziteta u Beogradu, Novom Sadu i Oksfordu. Objavila je studiju «Evropski pravni okvir za elektronske komunikacije», kao i radove iz oblasti prava medija, Interneta i telekomunikacija. Radi kao konsultant za pravo medija i telekomunikacija za OEBS, Konrad Adenauer Stiftung, UNDP, RATEL, InterMedia i druge.

Mr Surčulija jedan je od osnivača i član Međunarodnog udruženja medijskih pravnika, kao i član Savetodavnog odbora Programa za uporedno medijsko pravo i politiku (PCMLP) na Pravnom fakultetu Univerziteta u Oksfordu.