CASOPIS REPUBLICKE AGENCIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

Marko Parezanović*, Vlada Republike Srbije

*alfa2020@yahoo.com

SADRŽAJ

Ključne reči: društvene mreže, internet, politički prevrat, vlast, demokratija.

The importance and role of social networks in the political overturn

Marko Parezanović*, Government of the Republic of Serbia

*alfa2020@yahoo.com

ABSTRACT

The importance and the role of social networks in political overturns which happened in 2011 in Africa and the Middle East, the repercussions of which are expected in 2012 also, different actors exercising these activities, their essence and scope, have motivated us to attempt to valorize, through research and in a critical way, the social networks in the political overturns context. We note that the social networks problem has motivated us also as an indicator of progressive society development, which is why we have strived to indicate all the advantages, but also the deficiencies arising from this form of communication, which may reflect on compatible functionality and protection of modern state’s constitutional order. In that sense, it is necessary to underline that the theoretical study of the social networks’ importance and role in political overturns is a multidisciplinary exercise, because the problems from a number of scientific fields overlap, such as sociology, political sciences, information technologies etc. For this reason, the goals of this exercise are multiple and notably contained in the need for a more detailed analysis of the social networks phenomenon, as a modern unconventional weapon used to overthrow governments, which at the global level certainly contributes also to forming of new trends in particularly complex and tense international relations.

Key words: Social networks, Internet, political overturn, power, democracy.

1. UVOD

2. POLITIČKI PREVRAT POSMATRAN KROZ PRIZMU DEMOKRATIJE I AUTORITETA

Politički prevrati su zona zabranjenog delovanja u gotovo svim svetskim zakonodavstvima, a pripremne radnje za njihovo izvođenje su kažnjive. Izbori su rodni proces vlasti, a demokratski odnosi u društvu omogućuju one oblike političke borbe, koji su prihvatljivi i za vlast i za opoziciju. Manje više sve demokratije u savremenom društvu, nastoje da demonstriraju da se vlast sprovodi u korist najširih slojeva društva, negde su to na primer mase, negde narod, negde nacija. Pitanje demokratije u svakoj istorijskoj situaciji, svakoj istorijskoj etapi društvenog razvoja, pa shodno tome i u konkretnim društvima, postavlja iznova, a često i na nov način, one društvene sile koje su u stanju da izbruse sve neophodne elemente za razvoj demokratije u društvu i njegovim konkretnim oblicima. One imaju šansu da ostave pečat možda trenutno, ali možda i trajno, na kvalitet i otvaranje perspektive za istorijski razvoj društva. Demokratija je, po našem mišljenju, datost i zadatost, što će reći da se datost demokratije, njeni konkretni oblici i sadržaji, njeni društveni akteri, ne mogu uzimati kao završeni i savršeni akteri demokratije, nego se u njima stalno otkrivaju one društvene energije i oni društveni akteri koji iz datosti prelaze u zadatost. To će reći da su to ona stanja demokratskih društvenih odnosa, koja su sve bliže humanističkim sadržajima ljudskih potreba, čovekovom razotuđenju od svih sila koje nad njim vladaju i onim prostorima slobode u kojima se čovek kao individua oseća čovekom u punom smislu, komunikaciju sa drugim ljudima oseća kao zajednicu u kojoj svi stvaraju i u kojoj svi to stanje društva razumeju kao istinsku ljudsku zajednicu. Demokratija kao takva se ne može uzimati kao beskonfliktno društveno stanje. Ali ono što je bitno za demokratiju jeste da ona ima tako otvoren sistem za razrešavanje konflikata u smislu slobodne ljudske zajednice. Međutim, to ne znači da odnosi snaga u demokratiji nekim automatizmom vode u tu slobodnu zajednicu, kako smo je definisali, već je ona satkana od niza padova i uspona, od niza pobedonosnih stanja, ali i razočarenja i rasipanja ljudskih energija. Demokratija se obezbeđuje i identifikacijom najširih slojeva građana sa institucijama, akcijama i dobrobitnim delovanjem konkretnog savremenog društva.

Neophodno je naglasiti i da ljudi ne vole političke prevrate, jer oni uvek sa sobom donose bezvlašće, revanšizam, brojne rizike i neizvesnosti. Međutim, ljudi političke prevrate nekada mogu doživljavati i kao jedini put ka slobodi, ka energiji koja proističe iz progresivnog prevratničkog procesa i koja čoveku donosi blagostanje, humanitet, jednom rečju srećan život. U stvari, to je onaj motiv ljudske akcije, koji se bazira na stvaranju realnih uslova da čovek vlada sopstvenim životom, ne ugrožavajući slobodu drugog čoveka.

Delanje vlasti može mnogo više od delanja pojedinca da ugrozi materijalnu moć i moralnost društva, i da tako izazove najveću nesigurnost i društva i pojedinca. Valjda zato i danas možemo sresti ljude koji su uvek protivni vlasti i odnose se prema njoj kao prema opasnom otrovu – uglavnom oprezno i protivno.[2]

Opšte je poznato da je prevratničko delovanje u prošlosti bilo mnogo teže promovisati u regionalnim i međunarodnim okvirima, nego danas. U današnje vreme, i prilog o najobičnijem, pa čak minornom protestu, sa par desetina učesnika, može obići svet, ukoliko u sebi sadrži određenu političku poruku. Dovoljno je da jedan od aktera sačini video zapis, najobičnijim telefonskim aparatom sa integrisanom kamerom, i takav snimak pošalje na internet ili zainteresovanim medijskim kućama, koje će ga kasnije, zbog specifičnosti ili prirode upućenih poruka, u određenim slučajevima reemitovati čak i kao udarnu vest. Takav modalitet prenošenja informacija daje odlične rezultate kada se potencira ugroženost ljudskih prava i sloboda u određenoj zemlji, a samim tim i povećava gledanost, što je jedan od osnovnih principa funkcionisanja medijskih kuća. Svakako, mogućnost manipulacija je velika, ogroman je manevarski prostor da određeni događaj, posle intervencije stručnjaka iz oblasti medijske, odnosno informativne industrije, dobije sasvim drugu konotaciju od realne. Ovde se svakako radi o uticaju na svest i sistem vrednosti. Konkretne oblasti ljudske egzistencije su najpodložnije uticajima koji se ostvaruju putem glasina, zatim putem elektronskih medija i drugih sredstava masovnih komunikacija, kao i putem razvijenih postupaka plasiranja sistema vrednosti društva ili države, koje se žele nametnuti ili, sistematski doziranim akcijama, učvrstiti od strane populacije (naroda, države) kojoj je to namenjeno. Bezbroj je primera da pojedinci ili grupe afirmišu određeni sistem vrednosti, kome nastoje da daju oblik opštosti. To se dugoročno planira i najčešće se prepušta spontanitetu pojedinih grupa, koje vrše „generacijsku destrukciju“ u različitim sferama društvenog života, pa između ostalog i težnjama za legalizacijom devijantnih oblika ponašanja. Istovremeno, valja ukazati na pojavu apsolutne negacije autoriteta u društvu, što u samoj stvari može predstavljati predvorje haosa. Mi smatramo da su demokratski izvori autoriteta u društvu nužni, da je oktroisani autoritet ozbiljna anomalija savremenog demokratskog društva, ali isto tako da je destrukcija demokratskih izvora autoriteta velika opasnost ili, kako smo napomenuli predvorje haosa. U tom predvorju haosa stiču se uslovi za „neku akciju“. Kakva će ta akcija biti zavisi od odnosa snaga koje ugrožavaju ustavni poredak, bilo da su one spoljašnje snage, unutrašnje snage ili komplot unutrašnjih i spoljašnjih činilaca. Minimalizacija i omalovažavanje ustavom utvrđenih funkcija, ako je reč o demokratskom ustavu, takođe je oblik puzajućeg prevrata. On nije nepoznanica u političkoj istoriji i često je jedan od karakteristika opozicionih društvenih snaga. Pri tome, potrebno je imati u vidu da zaštita ustavnog poretka pretpostavlja i zaštitu opozicionih snaga kao dela savremenog društva i njegove demokratske prirode. Iz navedenih razloga, odbrambeni mehanizmi zaštite ustavnog poretka moraju imati razvijen osećaj u procesu saznanja „puzajućeg haosa“ koji stvara dobar socijalni ambijent za moguće snage ugrožavanja ustavnog poretka i opozicionog delovanja kao oblika demokratske organizacije društva.

Zato je ukidanje autoriteta jednako ukidanju vlade, koja ga konkretizuje. Ukidanje autoriteta, načelno, znači ukidanje monopola moći i uticaja ili stanja stvari u kome je društvena snaga (snaga svih) u funkciji demokratske artikulacije opšteg interesa, a ne realizacije interesa malog broja pojedinaca.[3]

Istorijski gledano, politički prevrati su uvek bili delo socijalnih slojeva i klasa, ma koliko u njima bila velika predvodnička uloga političkih stranaka. Zbog toga, politički prevrati danas, bez obzira kako se političke stranke njima „zanosile“, mogu uspeti samo ako su se za njih opredelile snage od čije volje i vere zavise. Današnje pobune, protesti i drugi oblici građanske neposlušnosti po svemu sudeći zamenjuju revolucije, ali samo zamenjuju. Danas je teško izvesti prevrat protiv savremenih, autoritarnih vlada, a iz uspešnih i učestalih građanskih protesta i masovne neposlušnosti rizično je izvoditi ma kakve veće poduhvate, odnosno pripremati revolucije. Osim toga, političke stranke su se danas toliko izveštile u političkom lukavstvu, da kada dođu na vlast u mnogim slučajevima od opozicije prave sebi rezervnu alternativu i preko nje amortizuju opasnosti i osiguravaju bezbolan odlazak sa vlasti, što uvek otvara nadu za neki povratak.[4]

3. POVOLJNI USLOVI ZA REALIZOVANJE POLITIČKIH PREVRATA

Političkim prevratima kao oblicima nelegalnog ostvarivanja vrhovne vlasti, nejčešće prethode dugotrajne političke, vojne, ekonomske ili socijalne protivrečnosti u određenoj zemlji, koje vremenom dobijaju na obimu i intenzitetu. Društvene mreže ne deluju same po sebi. Nije dovoljno da se posredstvom društvenih mreža poziva na prevrat, a da pri tome nisu ispunjeni povoljni uslovi za njegovo realizovanje.

Shodno tome, mogući uzroci pojave političkog nasilja, koje svakako može dobiti na svom intenzitetu i povoljno uticati na stvaranje pogodnih uslova za izvođenje političkog prevrata su:

Svakako da se kao jedan od najznačajnijih povoljnih uslova za realizovanje političkog prevrata, javljaju društvene i ekonomske krize. Društvena kriza gotovo uvek nastaje kad globalne društvene strukture počnu da gube svoje pozicije, pri čemu u tom procesu započinje borba sa pretenzijama da se prevlada kriza ili sa da se sukobima nižeg intenziteta osvoje bolje pozicije globalnih društvenih struktura pri izlasku iz krize. Društvena kriza ne mora se reflektovati samo na siromaštvo, iako je taj fenomen danas u svetu aktuelan, jer društvena kriza može biti prouzrokovana političkim, kulturnim i socio-psihološkim faktorima. Tako na primer, ako velika društvena grupa gubi osećanje perspektive u društvu, nju počinju da obuhvataju elementi društvene krize, koji se mogu manifestovati na različite načine. Jednom je to osipanje političke organizacije te velike društvene grupe, drugi put napuštanje dominantnog sistema vrednosti ili složeni splet konfuzija u kulturi te grupacije. Ako je savremeni svet prožet višeznačnim spletom društvenih kriza, onda to znači da taj splet može imati različite uzroke sa različitim efektima i raznovrsnim posledicama. Ako posmatramo savremeni svet, ni funkcionalna teorija društva kao teorija funkcionalne ravnoteže (njeni mehanizmi deluju kada se ta ravnoteža poremeti), ni teorija klasne borbe, ne mogu u celosti da objasne fenomen društvene krize. To će reći da savremena društvena kriza sve više postavlja problem nastanka i razvoja novih teorija o društvu, koje na egzaktan način treba da objasne prvobitne uzroke društvenih kriza, prakse njihovih razrešenja ili kulminacija i na taj nacin odrede odgovarajuće uslove za konstituisanje novog društva, novog sistema vrednosti, novih političkih institucija i novih političkih aktera. Ti akteri moraju biti u stanju da svojom akcijom otkriju one zakonitosti društva koje društvu u celini otvaraju nove horizonte mimo društvene krize i nasuprot društvenoj krizi. Društvena kriza kao pojam, njene teorijske paradigme, sam sadržaj, kao i procesi koji nju prožimaju, jesu vrlo složen fenomen, kao što se vidi, i ne može se apsolvirati možda ni u tomovima studija. Ovde samo nagoveštavamo složenost tog fenomena, koji na izvestan način ukazuje na vezu između evolucije i revolucionarnog menjanja društvene stvarnosti. U tom smislu, ona se može javiti kao predvorje prevratničkog procesa, a od realnog stanja društvenih aktera krize i njihove organizacione sposobnosti da krizom upravljaju, dobrim delom zavisi da li će ona biti predvorje prevrata ili samo predvorje političkih promena, koje mogu imati različite oblike, gde se menjaju akteri političke vlasti, a forme egzistencije društva ostaju nepromenjene. Takođe, ekonomska i socijalna kriza zbog svoje specifičnosti i društvenog značaja, mogu u velikoj meri doprineti pogoršanju sveukupnih političkih i društvenih odnosa u određenoj zemlji. Takva kriza u početku najpre pogađa najsiromašnije slojeve društva i vremenom se progresivno sve više uvećava broj ugruženih, brišući tzv. srednji sloj, i praveći sve veći jaz između ekstremno bogatih i svih ostalih – siromašnih. U opštem nezadovoljstvu i teškom socijalnom položaju, ljudi reaguju na različite načine i počinju da prepoznaju određene društvene pojave i odnose, kojima u normalnim životnom okolnostima ne bi pridali bilo kakav značaj, niti posvećivali posebnu pažnju. Te reakcije nezadovoljnih masa, ne moraju se isključivo odnositi samo na jačanje prevratničke svesti i želje za političkim promenama, već se mogu preliti i na teren povećanja, na primer etničkih ili religijskih netrpeljivosti i netolerancije, što može predstavljati predvorje oružanih konflikata, građanskih ratova i drugih katastrofa širih razmera.

Dalje, što se tiče povoljnih uslova za realizovanje političkih prevrata, neizostavno je uvrstiti i unutrašnju političku i bezbednosnu krizu. Politička kriza je poremećaj u procesima konstituisanja i vršenja političke vlasti koji dovodi u pitanje normalno funkcionisanje političkog sistema ili pojedinih političkih institucija. Neposredan uzrok političke krize je stvaranje takve konstelacije političkih snaga koja duže ili kraće vreme (sve dok traje kriza) parališe aktivnost pojednih vitalnih delova političkog sistema i onemogućuje redovan, ustavom predviđeni način političkog odlučivanja i sprovođenja vlasti. U zavisnosti od uzroka može biti prolazna ili trajna, a rešenje se može naći ili u postojećem sistemu, ili sredstvima koja su samim ustavom predviđena, ili vanustavnim putem uz primenu samog političkog sistema. Ova predrevolucionarna kriza može da preraste u političku revoluciju, ali može dovesti i do povratka na staro - kontrarevolucionarno rešenje krize, što može biti duže vreme stvarno političko stanje jedne zemlje. U užem smislu obuhvata segmente parlamentarne demokratije, kada je politička kriza ograničenog intenziteta i ispoljava se u okviru političkog sistema jedne zemlje, bez značajnije refleksije na druge sfere javnog života. Autoritarni politički sistemi nemaju krizu u užem smislu, jer su sve političke institucije pod totalitarnom kontrolom. Zato političke krize u ovakvim sistemima ili ostaju skrivene ili dobijaju oblik nasilnih obračuna ili se mirno rešavaju „aranžmanima i dobrovoljnim ostavkama“.[6]

Krizna situacija se izaziva organizovanom delatnošću političkih protivnika (koju najčešće usmeravaju i vode obaveštajne službe agresorskih država), korišćenjem unutrašnjih objektivnih teškoća i subjektivnih slabosti, sve u cilju rušenja postojećeg ustavnog poretka. Za izazivanje krizne situacije potrebno je da postoje organizovane neprijateljske snage u zemlji - žrtvi agresije, i da postojeće prilike u njoj pogoduju izazivanju krize. Nužno je da u napadnutoj zemlji postoje organizovane (ili se mogu organizovati) političke snage pod vođstvom strane obaveštajne službe agresorske države. Ovako organizovane snage nastoje da izazovu krizu, koristeći kao povod i neki banalan eksces. Obaveštajna služba agresorske države upravlja razvojem krize i usmerava je u pravcu njenog zaoštravanja i približavanja cilju.[7]

Za razliku od međunarodnih sukoba, u kojima se kao sukobljene strane pojavljuju države, unutrašnji sukobi odigravaju se unutar jedne državne teritorije, između antagonističkih grupa, državljana iste te države. To se po pravilu dešava kada se na čelu zemlje nalazi vlada nemoćna da kontroliše situaciju i usmeri političke procese u pravcu miroljubivog rešenja spora. Uzroci unutrašnjih sukoba mogu biti veoma različiti: klasne suprotnosti, nacionalno ugnjetavanje, verska netrpeljivost, plemenska heterogenost itd. Unutrašnji sukobi mogu se kretati u rasponu od običnih pobuna i stvaranja jedne psihoze zategnutosti, državnih udara, pučeva, izolovanih i sporadičnih akata nasilja, pa do građanskih ratova širih razmera.[8]

Međutim, savremeni makroekonomski činioci, realnost kretanja kapitala i povezanost svetskog ekonomskog tržišta, omogućuju širok spektar metoda, koje pojedine države, međunarodne finansijske organizacije, banke, multinacionalne korporacije i drugi centri finansijske moći, mogu efikasno koristiti u cilju sprovođenja svoje ekonomske politike, koja svakako zadire i u domen političkih odnosa.[9]

Preko kapitala se obezbeđuje ekonomska dominacija i stvaraju mogućnosti za političke i vojne intervencije. Stalni pritisci na veliki broj zemalja govore o uskoj vezi i isprepletenosti ekonomskih, političkih i vojnih interesa vodećih zemalja. Kao instrument međunarodne dominacije ove zemlje koriste multinacionalne korporacije koje ugrožavaju ekonomsku, političku i vojnu samostalnost velikog broja nerazvijenih zemalja. Pomoću njih se ostvaruju različiti oblici neokolonijalizma, ona su ishodišta političke sile, raznih oblika političkih i ekonomskih potčinjavanja naroda i čitavih regiona. To uzrokuje opštu nestabilnost u svetu i izaziva brojne međunarodne krize. Zbog svih međunarodnih antagonizama i brojnih suprotnosti interesa, savremena međunarodna zajednica nije našla način da trajnije osigura sopstvenu bezbednost i mirnu budućnost.[10]

Transnacionalne kompanije najčešće se definišu kao organizacije čije se vlasništvo i moć kontrole prostire u više zemalja. Danas je ta definicija prevaziđena, jer se kompanije pojavljuju kao prodavci licenci, intelektualnih usluga, kao konsultanti itd. Kompanije pripadaju razvijenim zemljama, „ali u pogledu lojalnosti one su bez domovine“. Na taj način države postepeno gube monopol legalne moć nad svojom teritorijom.[11]

Sve navedeno, predstavlja samo jedan siže povoljnih uslova za realizovanje političkih prevrata, pri čemu ti povoljni uslovi mogu imati i neki drugi karakter, a koji može biti uzrokovan tradicijom, kulturom, geografskim položajem ili nekim drugim specifičnim faktorom, koji opredeljuje uzroke konfliktnih stanja u određenom društvu ili državi.

4. DRUŠTVENE MREŽE I NJIHOVA ULOGA U POLITIČKOM PREVRATU

Nekada je bilo teško efikasno komunicirati, prenositi poruke, izdavati naloge, organizovati proteste, masovnija okupljanja. Štampanje propagandnog materijala u ilegalnim štamparijama i, nakon toga, njegova distribucija predstavljali su veoma rizične poduhvate, pri čemu pojedini autori smatraju da je slom „gvozdene zavese“ zapravo počeo sa izumom telefaksa i fotokopir aparata.

Danas su sveopšte okolnosti drugačije. U eri interneta koja je u zamahu, nije teško zaključiti da će XXI vek obeležiti dva polja, polje energetike i polje telekomunikacija.

Da bi se razumeo značaj društvenih mreža potrebno je, između ostalog, razumeti uzročno-posledičnu vezu uticaja društvenih mreža na zajednicu, odnosno zajednice na društvene mreže, čime zalazimo u domen mediocentrične i sociocentrične teorije. Upravo u toj vezi leže odgovori na mnoga pitanja, imajući u vidu da su društvene mreže, kao deo globalnih medija, zapravo živi organizam koji nekada prilagođava sebe, a nekada društvo, aktuelnim unutarpolitičkim i spoljnopolitičkim procesima.[12]

Danas postoje brojne društvene mreže od kojih su najzastupljenije Facebook (www.facebook.com) sa preko 700 miliona korisnika, Twitter (www.twitter.com) sa preko 200 miliona, Bebo (www.bebo.com) sa oko 120 miliona korisnika, MySpace (www.myspace.com) sa više od 100 miliona, Friendster (www.friendster.com) sa 90 miliona korisnika, Hi5 (www.hi5.com) sa oko 80 miliona, Xanga (www.xanga.com) sa oko 30 miliona, LiveJournal (www.livejournal.com) sa 12 miliona korisnika, StumbleUpon (www.stumbleupon.com) sa 11 miliona i Tumblr (www.tumblr.com) sa 10 miliona korisnika.[13]

Takođe, zanimljivo je da su tokom oktobra meseca 2011. godine prvih deset najangažovanijih zemalja za društveno umrežavanje uz prosečan broj sati po posetiocu bili: Izrael sa 11,1; Argentina sa 10,7; Rusija sa 10,4; Turska sa 10,2; Čile sa 9,8; Filipini sa 8,7; Kolumbija sa 8,5; Peru sa 8,3; Venecuela sa 7,9; kao i Kanada sa 7,7 prosečnih časova.[14]

Ovi podaci, koji uzgred konstantno dobijaju na svojoj kvantitativnosti, ukazuju na to da blizu milijardu i po stanovnika planete aktivno učestvuje u radu društvenih mreža, pri čemu je broj internet korisnika, kao što smo već napomenuli, daleko veći, jer postoji značajna kategorija svetskog stanovništva koja koristi internet, ali ne i društvene mreže.

U prilog navedenom, na Slici 1 je prikazan statistički udeo najzastupljenijih društvenih mreža i društvenih medija na globalnoj internet mreži tokom 2011. godine:[15]

Slika 1. Najzastupljenije društvene mreže i društveni mediji u 2011. Godini

U sklopu istraživačke teme kojom se bavimo, nameće se pitanje kako deluju društvene mreže u kontekstu političkih prevrata? Svakako da zbog sveobuhvatnosti i složenosti fenomena društvenih mreža nije lako dati taj odgovor, koji bi se i teorijski i empirijski mogao obuhvatiti u tomovima studija. Međutim na osnovu dosadašnjih iskustva nedvosmisleno je da su se početni indikatori korišćenja društvenih mreža u kontekstu političkih prevrata, gotovo uvek ispoljavali kroz aktuelizaciju političkih, ekonomskih i bezbednosnih problema u određenoj državi. Ti indikatori su stvarali takav socijalni ambijent, koji je omogućavao da se o datim problemima među korisnicima društvenih mreža vodi jedna vrsta polemike, koja bi nekada poprimala i ekstremistički karakter. Ovde je neophodno naglasiti da izbor teme koja se aktuelizuje na društvenoj mreži, mora pratiti aktuelno stanje u društvu ili državi na koje se odnosi ta, uslovno rečeno, debata. To proizilazi iz činjenice da se politički prevrat ne može realizovati isključivo angažovanjem kapaciteta društvenih mreža, već za tako nešto moraju postojati povoljni uslovi, o kojima je već bilo reči u prethodnom delu rada. Danas se u okviru društvenih mreža daju saveti, razmenjuju se iskustva i priručnici o političkim prevratima, ali za „Facebook ili Twitter revoluciju“ treba znatno više od toga. Međutim, kada se odgovarajući socijalni parametri naslone na aktuelizovane probleme u okviru društvenih mreža, odnosno kada jedno široko rasprostranjeno nezadovoljstvo narodnih masa počne dodatno da se potencira i na taj način dolazi do stvaranja ambijenta koji omogućava planiranje, organizovanje i koordinaciju pripremnih radnji za izvođenje prevrata. Te pripremne radnje na društvenim mrežama izvodi akciono jezgro, koje može biti formirano od unutrašnjih ili spoljnih subjekata, a može biti i kombinacija unutrašnjih i spoljnih snaga. To podrazumeva da korisnici društvenih mreža nisu uvek svesni trenutka kada akciono jezgro izvodi navedene pripremne radnje, jer se stvara takav društveni ambijent da sve izgleda kao ogromno nezadovoljstvo građana, koje vremenom prerasta u spontanitet masa. Drugim rečima, društvene mreže omogućuju da se ti procesi ubrzaju. Ovde ponovo naglašavamo da se pripremne radnje za izvođenje političkih prevrata kažnjavaju u pravnim sistemima svih država, jer se tretiraju kao najteža krivična dela protiv ustavnog uređenja. Pojedine države su, prateći savremena spoljnopolitička kretanja, posebno nakon „obojenih revolucija“ i „arapskog proleća“, u svoja zakonodavstva uvele dopune krivičnog zakona, kojima su vlasnici onlajn društvenih mreža odgovorni za kompletan sadržaj objavljen na njihovim veb stranicama. Slikovit primer je i nedavni zahtev ruske Federalne službe bezbednosti, koja je Ministarstvu komunikacija Ruske Federacije uputila zvaničan zahtev da se na teritoriji RF zabrani korišćenje Gmaila, Hotmaila i Skypea, ali do toga nije došlo, jer je stav ruske vlade da bi se takvim ograničenjima grubo narušila ljudska prava.[16]

Na osnovu navedenog, nije teško zaključiti u kojoj meri društvene mreže predstavljaju potencijalnu opasnost za savremene države. Korišćenjem naprednih tehnologija i metodskih postupaka, danas je moguće formirati lažni profil i duže vremena aktivno delovati na internetu. Taj lažni profil može formirati pojedinac, grupa ili organizacija, a to podrazumeva i malu verovatnoću otkrivanja prikrivenih aktera „iza zavese“ političkog prevrata. Stvaraju se virtuelna prijateljstva, bez ikakvih ograničenja u pristupu, čime udruživanje u društvenoj mreži prerasta u masovna okupljanja.

Tako su, na primer, revolucionarni događaji u Egiptu doneli jedno novo iskustvo u vezi sa funkcionisanjem društvenih mreža. Ustanovljeno je da slamanje jedne karike u Facebook mreži ne sprečava funkcionisanje grupe, sve dok se vodi računa o osnovnim predostrožnostima. Administrator je anoniman, zbog čega nalog mora da se hakuje. Službe bezbednosti vremenom mogu da otkriju identitet vodećih aktivista, budući da društvene mreže zavise od poverenja, a samim tim i vidljivosti, ali postavlja se pitanje gde pronaći aktiviste. Takođe, decentralizovano organizovanje onlajn pružilo je prevratničkim strukturama prednost brzine, jer su mogli da koordiniraju veće grupe demonstranata koje su bile rasute po čitavom gradu, što svakako ne bi bilo moguće korišćenjem tradicionalnih metoda komunikacije. To im je dalo prednost nad egipatskom državnom birokratskom mašinerijom, koja je umela samo da se kreće u skladu sa naređenjima koja su prolazila kroz centralizovan komandni lanac. Kako bi izbegli blokadu i isključenje interneta i mobilne telefonije, prevratničke strukture su jednostavno koristile proksi servere da bi dospeli do blokiranog sadržaja. Simboli Facebooka i Twittera su od početka grafitirani širom Kaira, kako bi se demonstrantima poslala poruka da moraju ostati u kontaktu putem ovih društvenih mreža. Ipak, čak ni isključivanje optičkih kablova i internet portala koji su povezivali Egipat sa drugim tranzitnim linkovima, nije omogućio totalni prekid interneta. Režim je punih pet dana primoravao privatne internet provajdere da isključe svoje servere. Nakon toga, aktivisti su prešli na druge mreže. Slikovit primer je slučaj kada je nakon što je blokiran televizijski kanal Al Jazeera, njegov Tweeter feed iz Egipta nastavio sa radom, pošto su se aktivisti povezali na internet putem međunarodnih dial up servera, mahom preko mobilnih telefona.[17]

Pored navedenog, društvene mreže poput Facebooka i Twittera nisu vezane za određenu veb lokaciju. Čak i ako je pristup ovim društvenim mrežama ograničen, korisnici im mogu pristupiti posredstvom drugih usluga, npr. Twitteru preko Twitterfalla. Takođe, rutiranje podataka na računar koji se ponaša kao proksi server, a koristi IP adrese koje nisu na listi zabranjenih i, nakon toga, prosleđivanje informacija ka alternativnim serverima, stvara ambijent da podaci teku sajber prostorom.[18]

Osim toga, u turbulentnim političkim okolnostima, kada se na primer odvijaju masovne demonstracije, društvene mreže mogu uticati na jačanje prevratničke volje i vere u ostvarenje političke pobede, jer se na određeni način takve aktivnosti afirmišu, i dobijaju još veći društveni značaj. Skreće se pažnja međunarodne javnosti, mobilišu se snage političke podrške iz inostranstva, na osnovu čega se akutni unutarpolitički problemi internacionalizuju i dospevaju u fokus međunarodnih odnosa kao potencijalno krizno žarište. U konkretnom slučaju, internacionalizacija predstavlja jedan od ključnih uslova kojima prevratničke strukture streme, jer poremećaj u političkim odnosima jedne zemlje, brže se rešava ukoliko dođe na „dnevni red“ međunarodnih političkih, ekonomskih, vojnih, humanitarnih ili nekih drugih organizacija.

U fazi realizacije političkog prevrata, u njegovom neposrednom izvršenju, društvene mreže imaju veoma značajnu ulogu. Ta uloga se prvenstveno ogleda u mobilisanju širokih narodnih masa i njihovom organizovanju da određenog dana u tačno ugovoreno vreme dođu na protest, na kojem će se ispoljiti nezadovoljstvo protiv vladajućeg režima. To mobilisanje često može poprimiti i radikalan karakter, budući da se unapred osmišljenim i pripremljenim sadržajima koji se emituju posredstvom društvenih mreža, mogu dodatno podići tenzije u već zaoštrenim političkim i bezbednosnim odnosima. Pružanjem praktičnih saveta o strategiji nastupa na predstojećim demonstracijama, bilo da se radi o nenasilnom ili pak nasilnom obliku ispoljavanja političkih stavova, društvene mreže postaju svojevrsni priručnik i obavezno štivo svakog savremenog revolucionara. Osim toga, na taj način utiče se na svest neodlučnih pojedinaca da se pridruže prevratu, koji se iz različitih razloga kolebaju oko svog učešća u njemu. Ovde je bitno naglasiti i da unutar snaga koje teže promenama, a koje su uvek strukturirane, postoje elite i postoje mase. Odnos mase i elite nikada se ne poklapa, pri čemu elite uvek manipulišu sa masama kako bi realizovale svoje ciljeve.

Zbog toga, najizraženije političke interese u revolucionarnom procesu imaju elite, dok se široki slojevi društva i narodne mase znatno teže prepoznaju političke interese, a još manje se mogu nadati njihovom eventualnom ostvarivanju. U spontanitetu i masi savremenog revolucionarnog talasa, pojedinac prepoznaje samo svoju trenutnu ulogu, koja je najčešće socijalnog ili ekonomskog karaktera, i pretežno se bazira na želji za poboljšanjem životnog standarda, nivoa ljudskih prava i sloboda i tome slično.[19] Često se nakon određenog vremenskog perioda razočara, smatrajući da je njegova „borba za ideale“ bila uzaludna, posmatrajući novi stari režim. Ne može se prenebregnuti činjenica da su mnoge revolucije tokom XX veka sa sobom donosile i određeni regres, odnosno da je prolaskom prevratničke euforije društvo nastavljalo da funkcioniše po starim principima, šta više, da je beležilo i značajan stepen stagnacije političkog, ekonomskog, kulturnog i svakog drugog društvenog razvoja.

Uloga pojedinca u prevratu je specifična i ona se najčešće odnosi na njegov racionalan izbor između učešća i neučešća, a koji je najčešće motivisan procenom lične koristi.[20] Iz navedenih razloga, pojedinac se ne opredeljuje da učestvuje u prevratu zato da bi ostvario klasni interes, odnosno da bi doprineo pobedi društvene grupe kojoj pripada, a još manje zbog čisto ideoloških nazora, jer je svestan da mu pobeda prevrata i bez njegovog ličnog učešća, odnosno i pored pasivnosti (bitno je ne biti protiv eventualnog pobednika), omogućuje uživanje u onim njenim plodovima, koji su posle pobede prevratnika namenjeni svim pripadnicima društva bez obzira na stepen njihovog angažmana, odnosno njihovog učešća ili neučešća u prevratu. Njihov jedini motiv priključenja prevratnicima jeste procena o velikoj izvesnosti lične koristi u slučaju pobede. Navedeni autor smatra i da postoje ne male razlike u određivanju pojma lične koristi, koje se kreću u opsegu procenjivanja lične koristi shvaćene isključivo kao materijalne koristi, do koristi od zauzimanja visokih političkih funkcija nakon pobede prevrata, ili čak lične koristi shvaćene kao izbegavanje mogućih raznovrsnih sankcija od strane prevratničkih snaga, posebno sankcija koje nisu zasnovane na postojanju konkretne vinosti, već su moguće i zbog pasivnosti u uslovima opšte polarizacije u društvu, sledstveno principu „ko nije sa nama on je protiv nas“, odnosno sankcija koje slede nakon pobede od strane prevratničkih vlasti zbog uzdržanosti i uopšte neučešća u prevratu.[21]

Na primeru „arapskog proleća“, ustanovljeno je da nije retka pojava da su pojedini totalitarni režimi nastojali da preko svojih specijalnih službi utiču na slobodu komuniciranja posredstvom društvenih mreža. Ta ograničenja su se pretežno bazirala na dva pravca. Prvi se odnosio na plasiranje dezinformacija, dok se drugi pravac orijentisao ka ograničavanju pristupa internetu, a samim tim i društvenim mrežama. Hronologija događaja ukazuje da psihološko-propagandna dejstva koja su sprovodile pomenute specijalne službe, najčešće putem napada i izmena sadržaja opozicionih vebsajtova, plasiranjem raznih dezinformacija, unošenjem straha u redove pobunjenika i tome slično, nisu dala za totalitarne režime očekivane rezultate, zbog čega se pristupilo isključivanju svih internet linkova. To podrazumeva angažovanje formacija za specijalna elektronska i protivelektronska dejstva, čime se ne vrši ometanje samo optičkih veza, već i svih komunikacija kroz radio etar, a sve u cilju sprečavanja satelitskog i drugog vida bežičnog prenosa signala. Svi internet provajderi u državi su stavljani pod kontrolu i vršena je gotovo potpuna izolacija, iako ona kao takva ni teorijski ni praktično nije moguća. Međutim, transnacionalne medijske kuće Al Jazeera i France24, koristeći svoje elektronske resurse, prenosile su informacije o aktuelnim dešavanjima, na osnovu čega su demonstranti dobijali dragocene informacije i, što je za njih najvažnije, sukobi su dobijali svoj globalni medijski značaj.

Sve navedeno ukazuje na to da je elektronski rat koji je vođen tokom „arapskog proleća“ bio veliki izazov ne samo za napadnute režime, već i za vodeće korporacije iz oblasti telekomunikacija. Tako je na primer Google nakon blokade interneta u Egiptu, aktivirao novu uslugu slanja Twitter poruke, koja je funkcionisala pozivom na telefonski broj i snimanjem glasovne poruke. Takav vid komuniciranja u praksi je nemoguće u potpunosti kontrolisati, pri čemu se ograničavanje telefonskih komunikacija od strane režima sprovodi samo na određenom području i u određenom vremenskom intervalu. Totalni prekid telefonskih komunikacija nikada se ne sprovodi ni u jednoj zemlji, ma koliko njen režim bio totalitaran, jer to između ostalog podrazumeva i odsustvo informacija, ali i dodatno usložnjava funkcionisanje odbrambenih mehanizama poretka.

Uloga društvenih mreža u političkom prevratu bila je različita i prožeta višeslojnim faktorima koji su bili posledica sveukupnih društvenih odnosa u jednoj državi. U Moldaviji se 2009. godine, za nepuna dva dana okupilo više desetina hiljada demonstranata koji su svrgnuli vlast, upravo komunicirajući i organizujući se posredstvom društvenih mreža.[22] Takvih pokušaja da se posredstvom društvene mreže Facebook u što kraćem vremenskom periodu okupi što veći broj demonstranata sa ciljem da nasilno promene vlast, bilo je u mnogim zemljama, Rusiji, Belorusiji, Iranu,[23] Hrvatskoj, pa čak i u Srbiji, ali sve se završilo samo na pokušajima, jer nisu bili ispunjeni neophodni povoljni uslovi.

Društvene mreže posebno značajnu ulogu imaju u presudnim trenutcima političke borbe, odnosno kada je neophodna brza mobilizacija širokih narodnih masa. U tim periodima nelegalne političke borbe, prevratničke strukture imaju brojne mogućnosti, na primer da u određenoj meri parališu delovanje državnog aparata, tako što posredstvom društvenih mreža šire snažnu propagandu, čime postepeno pridobijaju naklonost pojedinaca iz vladajućih struktura, da šalju proglase u kojima nema revanšističkog prizvuka, a sve u cilju smanjenja represivnih poteza vlasti prema demonstrantima, da unose razdor u vrhušci totalitarnog režima, da nude određene javne garancije za bezbednost lica iz državnog aparata koja se blagovremeno priključe prevratnicima, kao i niz drugih taktičkih poteza, koji vode ostvarivanju jednog šireg strateškog cilja. Potrebno je naglasiti da je istorija potvrdila hipotezu da prevratničke strukture dolaskom na vlast, brzo zaboravljaju svoja obećanja, zbog čega savremeni prevrati najčešće imaju karakter političke, a ne socijalne promene. Osnovna razlika između političkih i socijalnih promena u kontekstu političkih prevrata, sadržana je u tome što političke promene podrazumevaju promenu vladajućih struktura, bez izmene ustavnog uređenja i načina vladavine u određenoj zemlji. Socijalne promene podrazumevaju korenitu i sveopštu promenu načina vladanja, ustava, sistema i tome slično, a ne samo delimičnu, najčešće kadrovsku promenu kao što je to slučaj kod promena koje imaju isključivo politički karakter.

Realizovanjem političkog prevrata završava se uloga društvenih mreža. Svako delovanje preko društvenih mreža u procesu konsolidacije prevratničkih struktura, odnosno u fazi kada je prevrat već uspešno izveden, predstavlja nešto drugo i najčešće se može podvesti pod propagandu, pružanje podrške novim vlastima iz redova prevratnika i tome slično. Međutim, ukoliko dođe do neuspeha prilikom faze neposrednog izvođenja političkog prevrata, to ne znači da su rizici po nacionalnu bezbednost jedne zemlje otklonjeni. Korisnici društvenih mreža iz redova prevratnika mogu preći na novi kolosek svog delovanja, odnosno ući u još tamniju zonu protivustavnih aktivnosti, pre svega u oblast terorizma, što može uvući čitavu državu ili region u oružani konflikt širokih razmera. Zbog toga, potpuno je logična kompleksnost i bezbednosna osetljivost društvenih mreža, koje mogu biti izrazito efikasno oruđe za najmračnije i najbesprizornije postupke.

U kontekstu uloge i značaja društvenih mreža u političkom prevratu, neophodno je izvršiti i teorijsku analizu određenih prednosti i nedostataka u korišćenju ovog vida savremene komunikacije. U tom smislu, što se tiče prednosti, one se prvenstveno ogledaju u činjenici da se društvenim mrežama izrazito lako pristupa, odnosno za tako nešto je potreban računar ili malo savremeniji mobilni telefonski aparat sa mogućnošću priključenja na internet mrežu. Sledeća prednost se ogleda u mogućnosti formiranja tajnog, odnosno lažnog profila, čime se dodatno obezbeđuje konspirativnost. Dalje, brojnost je jedna od ključnih odlika društvenih medija i kao takva predstavlja osnov za mobilisanje širokih narodnih masa, što u cilju aktuelizacije određenih problema, što u cilju konkretnog prevratničkog delovanja, pri čemu pomenuta brojnost ima poseban značaj prilikom internacionalizacije konflikata, o čemu je već bilo detaljnijeg razmatranja u prethodnom delu rada. Mali rizik za korisnika društvene mreže koji deluje protiv određenog režima, posebno ako se nalazi van zemlje čiju vlast napada dodatno opredeljuje prevratnike iz redova akcionog jezgra, da još ekstremnije deluju. Dalje, komunikacije posredstvom društvenih mreža se obavljaju u realnom vremenu, što znači da geografska udaljenost ne predstavlja nikakvu prepreku za ažurno prenošenje informacija, poruka i instrukcija, čime se omogućava brzo i efikasno dogovaranje i planiranje prevratničkih aktivnosti. I na kraju, ali ne najmanje važno, ekonomičnost u pogledu finansijsko-materijalnih izdataka, daju društvenim mrežama poseban zamah u kreiranju unutrašnjih i spoljnopolitičkih prilika. To znači da se uz minimalna novčana sredstva mogu koordinirati brojne akcije, ali samo onda kada postoji protok interneta i drugih oblika komunikacionih veza u državi koja je objekat napada. Situacije internet embarga, prevazilaze se uz prilične novčane izdatke i naravno podršku administratora društvenih mreža, što svakako ulazi u domen pravaca spoljnopolitičke orijentacije vodećih zemalja i predstavlja osnov za posebnu analizu.

Što se tiče nedostataka društvenih mreža u kontekstu njihove uloge i značaja u političkom prevratu, postoji više činilaca koji se mogu negativno odraziti na uspeh prevratničke akcije. Prvo, ma koliko sveopšte komunikacije i propaganda posredstvom društvenih mreža bile negativne o određenoj vladi, ne mogu same po sebi da podstaknu nezadovoljstvo u narodu i mobilišu formiranje prevratničkih predispozicija. To znači da će, ukoliko nije ispunjen neki od povoljnih uslova za realizovanje političkih prevrata, takav način delovanja posredstvom društvenih mreža izazvati kontraefekat, odnosno doprineće diskreditaciji opozicionih snaga i dodatno učvrstiti vladajući režim. Stoga, izbor tajminga igra veoma značajnu ulogu u korišćenju društvenih mreža, zbog čega je nekada važnije u kom trenutku se nešto saopštava, nego šta se saopštava. Nekada naizgled minorna i beznačajna informacija može pokrenuti lavinu događaja, koji mogu poprimiti i stihijski karakter, ako se tempira njeno iznošenje u pravom trenutku. Pored navedenog, nedostatak društvenih mreža se ogleda i u činjenici da nema neposrednog rada sa ljudima, već se sve dešava preko virtuelnih kontakata. Poznato je da postoji i neposredni neverbalni način komunikacije između ljudi, posredstvom koje ljudski odnosi dobijaju na dodatnom kvalitetu i potpunosti, zbog čega društvene mreže imaju oblik virtuelnosti, što svakako može otežati stepen međusobnog poverenja među akterima prevratničkih struktura. Zato se društvene mreže mogu koristiti isključivo i cilju izdavanja saopštenja i instrukcija širokim narodnim masama, a nikako radi dogovora između članova akcionog jezgra. Savremene specijalne službe relativno lako prate komunikacije na društvenim mrežama, zbog čega je mogućnost konspiracije svedena na minimum. Zatim, društvene mreže koliko su efikasne, toliko mogu biti i ranjive, posebno ako nasuprot sebe imaju snažne vladine institucije. Na taj način, otvara se mogućnost za dezinformisanje korisnika društvenih mreža, njihovo zastrašivanje, organičavanje komunikacije, navođenje na pogrešne postupke, razbijanje same strukture prevratničke organizacije i, kao krajnji rezultat, izazvati slom prevratničkih aspiracija još u početnom stadijumu.

Interesantno je pogledati i iskustva nekih drugih zemalja. Poznati kineski novinar i bloger Jing Zhao, opisujući aktuelnu situaciju u Kini oko društvenih mreža, napomenuo je da se umesto Facebooka koristi XiaoNei, a umesto Twittera Weibo. Uobičajno je da se u Kini odobrava uvođenje novih tehnologija samo ukoliko je razvijen kineski ekvivalent po tom osnovu, što je slučaj i sa društvenim mrežama. Naravno, podrazumeva se i da se serveri za kineske verzije društvenih mreža nalaze u Pekingu.[24]

5. ZAKLJUČAK

U teorijskom izučavanju društvenih pojava, predviđanje predstavlja jedan od najsloženijih istraživačkih poduhvata. Međutim, kada su u pitanju društvene mreže i njihova uloga i značaj u realizovanju političkih prevrata, sa velikim stepenom izvesnosti možemo konstatovati da će društvene mreže biti neizostavan instrument u svim oblicima predstojećih političkih prevrata, bez obzira na oblike njihovih ispoljavanja u vremenima koja dolaze. Talas revolucija koji je nedavno zahvatio afrički kontinent niko nije mogao sa sigurnošću predvideti, bez obzira što brojni autori danas iznose svoja tumačenja. Složeni političko-bezbednosni konflikti u Africi i ono što se danas događa na Bliskom istoku, zateklo je i vodeće stručnjake iz oblasti međunarodnih odnosa, jer je bilo veoma teško ustanoviti sve uzročno-posledične veze i izvesti analogiju dešavanja, tim pre što je svaka nova kriza sama po sebi bila nezavisna od one prethodne. Takođe, to što se desilo na istoku Evrope, na primer u baltičkim zemljama, nije završen proces. Tu se ne može staviti tačka na postojeće odnose, jer su oni vremeniti ekonomskim, političkim i socijalnim kriznim situacijama, ali i oročeni fenomenom nesposobnosti političkih snaga da uopšteno rešavaju konkretne probleme u pojedinim zemljama. Tome treba dodati i činjenicu da su neke velike sile, koje su bile inspiratori i ekonomski pomagači tzv. obojenih revolucija, ostali u datoj situaciji zarobljeni sopstvenim ekonomskim problemima, čije se rešenje još uvek ne vidi čak ni u obrisima.

Literatura

[1] Avramov Smilja i Kreća Milenko, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Službeni glasnik, Beograd, 2008;

[2] Carafano James Jay, All a Twitter: How Social Networking Shaped Iran's Election Protests, The Heritage Foundation, Washington, 2009;

[3] Godley Anthony, The Power of Social Media, Site Pro News, Winnipieg, 2011;

[4] http://www.internetworldstats.com/stats.htm

[5] Đorđević Jovan, Mala politička enciklopedija, Institut političkih nauka Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd 1966;

[6] Đorđević Obren, Osnovi državne bezbednosti – opšti deo, Viša škola unutrašnjih poslova, Beograd, 1985;

[7] Marjanović Jovan, Teorija politike, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1996;

[8] Marjanović Jovan, Političke stranke i moderna država, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999;

[9] Milašinović Radomir i Milašinović Srđan, Osnovi teorije konflikata, Fakultetbezbednosti, Beograd, 2007;

[10] Rabrenović Dragić, Društvene mreže kao novi poligon političke javnosti na primjeru arapskih revolucija, Medijski dijalozi, Podgorica, 2011;

[11] Simeunović Dragan, Političko nasilje, Radnička štampa, Beograd, 1989;

[12] Simeunović Dragan, Državni udar ili revolucija, Simtrade, Beograd, 1991;

[13] Simeunović Dragan, Nacija i globalizacija, Zograf, Niš, 2009;

[14] Солдатов Андрей и Бороган Ирина, Мониторинг Сети: как это делают спецслужбы, www.агентура.ру, Москва, 2011;

[15] Shirky Clay, The Political Power of Social Media, Foreign Affairs, New York, January/February 2011;

[16] Tadić Ljubomir, Tradicija, legitimnost i revolucija, Službeni glasnik, Beograd, 2007;

[17] Živković Andreja, Koje su lekcije egipatske revolucije za online aktivizam, Marks21 Info, Beograd, 2011;

[18] www.socialnetworkingwatch.com/Social Networking Is The Most Popular Online Activity;

[19] www.rbcdaily.ru/ФСБпредлагает запретить в России Skypei Gmail, 2011;

Autor

Marko Parezanović je rođen 1977. godine u Beogradu. Na Defektološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu je diplomirao 2003. godine. Specijalističke studije za kontraterorizam i organizovani kriminal je završio 006. godine na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na kom je i magistrirao 2008. godine, a doktorirao 2011. godine. Zaposlen je u Vladi Republike Srbije, na poslovima bezbednosti. Dr Parezanović je do sada objavio jedan naučni rad u naučno-stručnom časopisu „Vojno delo“.

---

[24] Aндрей Солдатов и Ирина Бороган, Мониторинг Сети: как это делают спецслужбы, www.agentura.ru, 24.10.2011;